Kako sam dospela ovde /odlomci iz knjige/ - Barbara de Anđelis

***
Istinske prekretnice i transformacije uvek će u sebi sadržati element tuge i odricanja. Bez obzira na to koliko obećavajuće deluje novi život, oplakivaćemo ono što za sobom ostavljamo, a čemu znamo da se nikada nećemo vratiti.

***
Snovi umiru teško. Iluzije još teže.

***

Razbijanje iluzija je zbunjujuće i čudno.Oplakujemo smrt situacije koja je delom bila projekcija, delom obmana, delom fantazija, pa kada tugujemo, nismo čak ni sigurni ni zbog čega tačno plačemo. Znamo samo da to boli i da želimo da prestane. Možda naš intimni partner, za koga smo verovali da nas iskreno voli, priznaje da nas nikada nije ni voleo i objavljuje da prekida emotivnu vezu. Možda nas je izneverio prijatelj za koga smo verovali da nam je odan, i to tako, da smo shvatili da nam nikada nije bio ni prijatelj ni odan. Možda smo otkrili da naš učitelj, mentor ili idol koga smo mnogo poštovali uopšte nije osoba kakva se pretvara da jeste. - Upravo takav osećaj imamo kada poziv za buđenje podrazumeva i razbijanje iluzija. Ne osećamo samo da smo nešto izgubili, već da smo pokradeni-da nam je ukradeno vreme, poverenje, svetost uspomena. Gubitak propraćen razbijanjem iluzija deluje poput lopova.

***

Prolazimo kroz slojeve učenja i iskustava zahvaljujući odeđenim ljudima ili situacijama ili ulogama koje sami igramo. Da nije bilo tih ljudi, uloga i situacija, ne bismo bili gurnuti iz jedne stvarnosti u drugu. Međutim, kada jednom dostignemo novi, viši nivo, njihova uloga se završava, i kao što se rover oslobađa rakete, mi se moramo osloboditi onoga za šta smo intimno bili vezani.U procesu traganja za sopstvom morali smo tragati za delovima sebe koje smo odbacili, ili kojih smo se odrekli - pa ih onda prigrliti. Morali smo kopati duboko da bismo ih našli, da bismo došli do senke svog sopstva i integrisali je u svoju svest, da bismo dali glas onome što je nemo. Sada, da bismo mogli napred, moramo obrnuti taj proces - moramo odbaciti delove sebe koji nam više ne služe i odreći se uloga koje nas drže zaglavljene u prošlosti, moramo se osloboditi svega što nam onemogućava da letimo.                                             Može se, čak desiti da izvesno vreme pokušavamo da se držimo starih uloga, ali ubrzo otkrivamo da nam one više ne stoje na raspolaganju. Mi više ne možemo biti ta osoba, čak i kada bismo to želeli. Više se ne uklapamo u ograničavajuće  sudove  svoje prošlosti, ne možemo se pretvarati da smo neko ko više nismo. Ne možemo se pretvarati da ne znamo ono što sada znamo. S dušom ne možemo praviti kompromise.

***

Nema problema koji je toliko užasan da  dodavanjem osećanja krivice ne može da se učini još gorim.  Osećaj krivice ima moć da nas drži zarobljene u prošlosti tako što nas ubedi da se loše osećamo u vezi sa sobom, i tako što nas prevari kako ne možemo krenuti dalje dok se ne oslobodimo tog lošeg osećanja. Osećaj krivice je poput živog peska koji nas uvlači u samooptuživanje iz koga je teško izbaviti se.Odlučujemo kako nam  nije dozvoljeno da u životu krenemo dalje sve dok ne prestanemo da osećamo krivicu. Ali, što se više prepuštamo osećanju krivice, ona sve više raste, pa vrlo brzo nismo u stanju da se maknemo, a ne shvatamo zašto.Osećaj krivice je vrlo zgodan za sakrivanje onoga s čim bi trebalo da se suočimo.Konačno, sve dok osećamo krivicu imamo izgovor da ne donesemo odluke o tome kako krenuti dalje. To je naročito tačno kada sebe ubedimo da smo toliko zabrinuti kako bi naša dela uticala na druge, da je najbolje trenutno ne činiti ništa. To je trenutak u kome se lako možemo zbuniti. Mislimo da osećati krivicu znači demonstrirati sebi i drugima da nam je stalo do njih i da nikada nismo nameravali da povredimo osobe koje smo povredili u procesu menjanja svog života. Krivicu, često koristimo baš u tu svrhu - da sebe kaznimo što smo prodorom u svom životu naneli bol drugima. Ako nismo dovoljno pažljivi, samooptuživanje je u stanju da nas osudi i na nekoliko godina, držeći nas u zatvoru kajanja zbog prošlosti koju ne možemo promeniti,  lišavajući nas budućnosti čije pozive čujemo, ali na njih ne možemo odgovoriti. Jedini način da se razbije ta šema ponašanja jeste shvatanje razlike između krivice i žaljenja. Krivica nas navodi da se osećamo loše, žaljenje nam pomaže da naučimo šta u budućnosti da činimo drugačije. Krivica nas ponižava zbog neuspeha, žaljenje nas oslobađa i vodi napred. Krivica nas ubija i zaustavlja u mestu, žaljenje nas oslobađa i vodi napred. Krivica nas guši optužbama, žaljenje nas obasipa samilošću. Oplakivanje prošlosti uvek će obuhvatati žaljenje. Teško je osloboditi se emotivnih uloga s kojima smo se identifikovali. 

***

Postojaće trenuci u kojima ćete verovati da je sve gotovo. To će biti novi početak.

***

Čudni su i nepojmljivi putevi ljubavi. Neke intimne veze potraju ceo život. A ponekad je naša sudbina da s nekim partnerom pređemo deo životnog puta, da bismo se potom rastali - dobrovoljno ili zbog udara sudbine.

***

Dar ćorsokaka je u tome da vam nema druge nego da odete negde drugde.

***
Prepreke na putu nas ne blokiraju, već preusmeravaju. Njihova uloga nije da ometu našu sreću. Uloga im je da nam pokažu nove puteve ka sreći, ka novim mogućnostima, novim kapijama. Šta ako kosmička inteligencija pokušava da nas provede kroz teren prepun prepreka ka odredištu koje ne možemo ni zamisliti? Kako bi komunicirala s nama? Kako bi nas navela da promenimo pravac kretanja, kako bi nas preusmerila na drugu stranu koja će nas odvesti tamo gde je potrebno da odemo? Ako nema nikog ko bi uzvikivao uputstva, kako nas ona vodi do cilja?                                                                                  Odgovor je jasan: na put nam se stavlja prepreka, da ne bismo mogli nastaviti dalje u tom pravcu.Vrata se zatvaraju da ne bismo mogli proći kroz njih.Prilika nestaje, da je ne bismo mogli iskoristiti. To su poruke koje stižu od kosmičke inteligencije, da tako kažemo - ona nas vodi na misterioznom putovanju i usmerava ka cilju čak i kada imamo osećaj da su nam oči vezane i da ne vidimo gde smo niti ka kom novom odredištu bivamo preusmereni.
Ako stojite nepomično plašeći se da napravite bilo kakav korak, ne možete dobiti nikakvu pomoć od kosmičke inteligencije.Ona ne može popraviti vaš pravac kretanja ako niste spremni da se odlučite za jedan.Ona vas  ne može usmeriti ka vašoj sudbini ako vi nećete da napustite naizgled bezbednu luku neaktivnosti.

***

Da bismo postali svesni novih vrata koja se pred nama otvaraju, moramo obratiti pažnju na mogućnosti koje se obično nalaze tamo gde ih najmanje očekujemo. U početku to može izgledati kao pravac koji nema nikakvog smisla, ili nas čak odvodi od pravog puta. Ali, to bi lako mogli biti sastanci sa sudbinom - naizgled slučajni sastanci ili neplanirani susreti koji radikalno transformišu naš život. Svi ljudi koji su imali sastanak sa sudbinom - doživeli su da ih nešto čeka na mestu na kome to nisu očekivali. Kod svakog od njih postojao je osećaj da im život ide u pogrešnom pravcu. Bez mape koja bi ih usmeravala ka onome za čime tragaju - bilo da je reč o emotivnoj vezi, medicinskom čudu ili prodoru u karijeri osećali su se izgubljeno i obeshrabreno. Onda je za samo nekoliko trenutaka, svako od njih bio usmeren ka nekom susretu koji će mu promeniti život. Pošto su otišli tamo gde nisu imali nameru da odu, završili su tamo gde su nameravali da stignu. 


***

Budućnost nije neko mesto na koje idemo, već mesto koje stvaramo. Staze se ne pronalaze, već prave, a proces njihovog pravljenja menja i onog ko ih pravi i odredište do koga one vode.


***

Kada smo u procesu preoblikovanja sebe, nedostaje nam jasnoća.Nedostaje nam izvesnost. Ne sviđa nam se kako su stvari maglovite. Ali, mi ne treba sebe da požurujemo ka novom shvatanju. Ne možemo buđenje naterati da se desi brže nego što se dešava. Moramo biti strpljivi.                                              Kada izgleda da nešto traje duže nego što vi mislite da bi trebalo, kada smatrate da se nova vrata ne ukazuju dovoljno brzo može se desiti da rastete i da se razvijate na predivne načine, mada toga još uvek niste svesni. Potrebno je da svom novom sopstvu damo vremena da se samo pojavi,  da bi nam, kada se to desi,  sreća otvorila vrata tamo gde nismo ni znali da postoje,  i tamo gde ona ni za koga drugog ne bi postojala.