Odlazak velikog filmskog maga: Sidni Polak (Sydney Pollack)

Piše: Slavica Trajković


GlORIA MAGAZIN - 2008.





Američki reditelj, najpoznatiji po filmovima
" Moja Afrika" i " Tutsi", preminuo je od raka
u svom domu u Los Anđelesu, a uz njega su
bili supruga Kler Grisvold i kćerke Rebeka i Rejčel

Holivudski reditelj Sidni Polak (73) preminuo je 26. maja u svom domu u Los Anđelesu, deset meseci nakon što mu je otkriven rak. Poslednje trenutke proveo je okružen svojim najbližim, suprugom Kler Grisvold, glumicom s kojom je u braku od 1958, i njihove dve kćerke, Rebekom (45) i Rejčel (39). Polakovi su imali i sina Stivena, koji je 1993. poginuo u avionskoj nesreći.
Osim po "Mojoj Africi", Polak je poznat i po komediji "Tutsi", s Dastinom Hofmanom u glavnoj ulozi, za koju je bio nominovan za Oskara, zatim po ostvarenjima "Sabrina", "Firma", "Havana", "Devojka koju sam voleo"i "Tri Kondorova dana". Režirao je više od dvadeset filmova i desetak televizijskih serijala, a osim što se bavio režijom i produkcijom, pojavljivao se i ispred kamera. Glumio je čak tridesetak puta, među ostalim, u filmu Vudija Alena "Muževi i supruge" iz 1992, u Kjubrikovom "Širom zatvorenih očiju" 1999. i u "Prevodiocu" 2005, koji je i režirao, a gostovao je i u serijalima "Soprano", "Vil i Grejs " i "Frejzer".
Poznati reditelj ima zanimljivu biografiju. Iako ruski Jevrejin, na neki paradoksalan način je bio i Rus i Jevrejin i Amerikanac. Kritikovao je Ameriku, ali ju je voleo. Njegova vizija svakodnevnice uvek je išla korak dalje od društveno prihvatljivog. U čuvenom filmu " Konje ubijaju zar ne? "ozbiljno je doveo u pitanje snove brojnih emigranata o srećnijem životu u obećanoj zemlji. Bio je to film pravog Evropljanina na doživotnom radu u Americi. Danas, u epohi kritike svega i svačega, njegov filmski rad ne deluje kao sam vrh herojstva. Naprosto, sada, kada svako sme da prozove američkog predsednika, može nam se učiniti da je Polakova hrabrost precenjena. Međutim, moramo da budemo korektni i precizni; u vreme kada je on stvarao filmove, koji su još uvek aktuelni, za njegov polakovski kadar zaista je trebalo hrabrosti.




Reditelj u ringu





Kako je svaki talenat sam po sebi u domenu tajne, analizu Polakovih kadrova i dozivljaj sveta treba potražiti u njegovom detinjstvu. Rodjen je u Lafajetu, u državi Indijana. Otac mu je bio apotekar i bokser, što je prilično vratolomna kombinacija, koja je, kako se pokazalo, na malog Sidnija ostavila trajan utisak. Moglo bi se reći da je filmski vek proveo u ringu, apotekarski precizan u dozama kojima je trovao i lečio publiku. Majka mu je bila alkoholičarka, a umrla je u trideset sedmoj godini.
Taj trag gubitnice i heroine i leži u njegovom dubokom razumevanju ženske psihe. Junakinje su mu uvek dekadentne i ljupke, jednostavne i složene, kontroverzne.
Od tog specificnog odnosa prema ženskoj prirodi imaće koristi mnoge glumice, a pre svega Džejn Fonda. Toj devojci, koja je bila potpuno u senci slavnog oca i dotad igrala u filmovima tipa "Barbarela", radila sa francuskim rediteljima poznatim samo po tome sto su bili ljubavnici Brižit Bardo, ne samo da je dao šansu, već ju je učinio pravom umetnicom. Njena čvrsto stegnuta vilica, sve je, što ostaje posle filma o ludačkom plesnom maratonu u vreme velike ekonomske krize u Americi, koji je možda najoštrija kritika kapitalistickog sistema ikada snimljena.
Priči o njegovom eksperimentisanju i traganju u radu mogao bi se dodati i slučaj Roberta Redforda. Ovaj prelepi glumac u filmu "Tri Kondorova dana"ne igra zavodnika, što mu je dotad bilo u opisu radnog mesta, već agenta američke službe bezbednosti.
Iako njegovi biografi tvrde da nije imao više od deset dolara u džepu za put od Lafajeta do Njujorka, teško da je bilo tako. Jer, ispostavlja se, da su se na njega, odmah po dolasku u Njujork, usredsredili najbolji profesori najbolje filmske, glumačke i rediteljske škole Amerike, stacionirane baš na donjem Menhetnu.
Kako god "stigao" sa deset ili hiljadu dolara, iz ruku svih tih profesora Polak izlazi kao gotov umetnik.
Učitelj mu je bio legendarni Stanford Majsner, koji je u američkom glumištu imao ulogu sličnu kao Stanislavski u sovjetskom.
Posle toga manje - više, Polak radi sta hoće. Interesantno je da se odmah bacio na režiju, glumu kao da je zaboravio. Njoj će se vratiti mnogo kasnije. Filmska publika ga, pre svega, pamti po ostvarenjima koja je režirao. Za film "Moja Afrika"je dobio sve Oskare koji se mogu dobiti, za najbolji scenario, za najbolju žensku ulogu (Meril Strip), za najbolju režiju, za najbolji film. Mnogi su govorili da mu je Akademija, zapravo, ovim poručila : "Znamo da si genijalan, ali nemoj da nas baš toliko ocrnjuješ.Čekali smo samo da snimiš lep film pa da ti damo sve".
Akademija za filmske umetnosti, kojoj je posao, kako u statutu precizno piše da unapređuje filmsku industriju (a ne umetnost) poštovala je njegov rad i mimo pomenutih Oskara dala mu je i puno nominacija. Naoko, to nije ništa prema brdu nagrada koje su obasule, na primer, Spilberga. Ali, Polak je u odnosu na Spilberga imao sasvim drugačiji stav: okom kamere je snimao ono što je video kao sudbinski važno, dopadalo se to drugima ili ne, i spremno se izlagao kritikama. A kritičari nisu baš uvek imali razumevanja, ali ga je zato publika obožavala.
Kada bi preterao s kritikom američkog društva, Polak bi bio spreman da se vrati filmovima poput "Sabrine" u kome vozačeva kćerka na kraju dobija glavnu nagradu u liku mrzovoljnog vlasnika korporacije.
Glume se setio skoro tri decenije nakon diplomiranja. Najpre je igrao u sopstvenom filmu "Tutsi". Potom mu se gluma dopala, podosta je igrao i po tuđim filmovima, uglavnom epizodne uloge, a za to što pod stare dane glumi imao je običaj da kaže – kako je to savršen način da "špijunira" druge reditelje i krade im tajne zanata.
Polak je radio jos mnogo toga: bio je i producent u sopstvenoj filmskoj kući. O njegovom životu napisano je mnoštvo različitih biografija. Ali, ni u jednoj ne nedostaju ljubav i poštovanje. Za jednog umetnika i za jedan život to je dovoljno.