Naslednik Tarkovskog: Andrej Zvjagincev

27.11.2013.

wannabemagazine.com

Mogli smo videti kako grize palac, na dečji način, u autentičnom,

neglumljenom razgovoru.

Andrej je drag, čak i kada je nejasan, recimo dok nam otkriva da, u stvari, ne zna šta   junaci njegovog filma rade i postupaju  li oni pravilno ili ne.

     Ruski reditelj Andrej Tarkovski, koji je svojim filmovima obeležio 20. vek, gotovo da nije imao konkurenciju u najmlađoj od svih umetnosti. Svi veliki reditelji u prvoj stogodišnjici jedva da su je imali. Bili su to stvaraoci, uvek novi i orginalni, neopterećeni poređenjem. Tako su bar u kreativnom segmentu stvaralaštva mogli da se opuste, oslanjajući se isključivo na sopstvenu individualnost u pionirskom hodu po celuloidnoj traci.

     U vremenima kada je gorepomenuta traka odavno smeštena u muzej uspomena, sasvim simbolično, početkom 21. veka, u ostvarenjima kratkog autorskog daha i još kraćeg pamćenja, kada smo se već pomirili sa letargijom – desilo se čudo. Tačnije, 2003. godine, prilikom uručivanja “Zlatnog lava” na filmskom festivalu u Veneciji debitantu iz Rusije Andreju Zvjagincevu, čiji je film “Povratak” filmska kritika ocenila kao remek-delo, Veneciju je protresao zemljotres od aplauza i ovacija, dug 15 minuta koji je, po Andrejevim rečima, “trebalo preživeti”.

     Novinari su ga odmah nazvali novim Tarkovskim. Svet je nestrpljivo očekivao njegov sledeći film, iako za njega nije bio spreman. Trebalo je vremena da gledaoci izađu iz hipnotičkih kadrova neverovatne   dubine i opsesivne lepote njegovog prvog filma, o kome su napisani eseji gotovo na svim vodećim svetskim jezicima, pa i na, našem, sa očaravajućim nadahnućem onih koji su te filmske prikaze pisali.

     Namera ovog teksta nije još jedna suvišna analiza njegova prethodna tri filma, jer je o njima za ovih deset godina dovoljno rečeno. Više nas zanima prijatno podsećanje da u narednoj godini očekujemo novi film ovog reditelja, koji se snima u najvećoj tajnosti i o kome se malo zna, jer Zvjagincev ume da ćuti kao Buda. U tome ide toliko daleko da tišinu vidi kao jednog od glavnih junaka njegovih filmova, inače, veoma izraženu i zlokobno umotanu u trnovito drveće njegovog trećeg filma “Elena”, oko čijeg granja kruži, kao i u prethodna dva filma, genijalni direktor fotografije Mihail Kričman.

    Kako je, zapravo, Andrej Zvjagincev postao novi Tarkovski?

    Verovatno je bio neophodan ledeni Sibir kao zavičaj za kristalno izbrušene vizije koje će u budućnosti postati filmski kadrovi da bi se izbegao neuspeh kosmičkih razmera sa njegovim prvim dugometražnim filmom, u kome ima dosta Biblijskih motiva. Film je pretežno autorski, što znači da uključuje mali broj ljudi, a isključuje razonodu i malograđane, procenjuje reditelj. Radnja gotovo počinje scenom koja neodoljivo podseća na sliku “Oplakivanje Hrista” Andreje Mantenje. Zvjagincev je u 40. godini bio, najblaže rečeno, neobičan debitant – prilično udaljen od mladosti i vidljivijeg uspeha u svetu glume koju je studirao. Rizik je produbljivala i činjenica da je imao skromno rediteljsko iskustvo, stečeno mahom prilikom snimanja reklama, spotova i nekoliko kratkih filmova.

     Rođen je 1964. u Novosibirsku. Po profesiji je pozorišni glumac koji je beležio godine “praznog hoda”, maštajući o Moskvi i pozorišnim daskama na kojima ga sigurno čekaju glumci, poput idola njegove mladosti – Paćina i De Nira. Shvativši da pozorište nije na umetničkoj visini koju je zamišljao, odustao je od glume i zaposlio se kao domar, pa čak i čistač ulica, da bi mogao da čita, obilazi muzeje i sanjari, hodajući besciljno nekoliko godina – u najvažnijem periodu njegovog života, kako kaže. Posle slavnog povratka iz Venecije, na kojoj je ruski film godinama pre njega bio u zapećku, postao je zvezda, što mu se nikako nije dopalo. Često sa čežnjom govori o tihovanju reditelja Terensa Malika koji za 35 godina nije morao dati nijedan intervju.
   Sledećim filmom “Izgnanstvo” pojavio se 2007. na Kanskom festivalu, gde je glavni glumac Konstantin Lavronenko osvojio “Zlatnu palmu” za najbolju mušku ulogu. Na istoj filmskoj manifestaciji osvojio je nagradu žirija u selekciji “Poseban pogled” 2010. za film “Elena”. Za ovaj film mu je i na Festivalu evropskog filma na Paliću dodeljena Specijalna nagrada. Prilikom gostovanja u našoj zemlji, dao je i televizijski intervju.

     Mogli smo videti kako grize palac, na dečji način, u autentičnom, neglumljenom razgovoru. Njegov prvi, pa i drugi film su “dijalog između Starog i Novog zaveta”, objašnjava, siguran da će biti shvaćen, iako zna da gledaoci misle da u njegovim filmovima ništa nema samo jedno značenje. Andrej je drag, čak i kada je nejasan, recimo dok nam otkriva da, u stvari, ne zna šta junaci njegovog filma rade i postupaju li oni pravilno ili ne.

    Njegov filmski jezik je pun simbola i arhetipskih slika koje se prelivaju u metafizičkim bajkama, nanizanim od kadrova koje na neki neobičan način znamo i kada ih prvi put vidimo. Kasnije, unutar sopstvenog bića, gledamo njegove filmove još dugo posle filmske projekcije.

     Iako nam u jedva iznuđenim intervjuima verbalno ne pomaže da razumemo u čemu je sve naslednik Tarkovskog, činjenica je da nam uopšte ne smeta da se tumačenjem njegovih filmova nadovezujemo na njegove pokretne slike kako nam drago, vođeni neobično oduhovljenim širenjem percepcije posle njegovog potpisa.

Wannabe Magazine – 27. 11. 2013.