RECENZIJE
RECENZIJE
Slavica Trajković -"Slobodna i mrtva"
Apostrof 2000
Ova pesnikinja ne hoda pognute glave i ne zatvara vrata sopstvenih
snova već nam prkosno i gordo pokazuje svoj talenat i osobenost
svesna da pripada kategoriji odabranih kradljivaca vatre. Kao takva na
autentičan način polemiše s vremenom u kojem živi.
Okrenuta ka emotivnom i egzistencijalnom poput već pomenutog
Remboa, Trajkovićeva smatra da cilj poezije treba da bude praktična
istina.
Jasnoću i iskrenost koja izvire iz poezije Slavice Trajković možemo
posmatrati kao umetničko traganje za izlazom iz lavirinta. Minotaurov
lavirint iz starogrčke mitologije u svom središtu traži živo biće koje se
ne plaši da korača pomenutim prostorijama zato što je svesno da postoji
izlaz. Na kraju, izlaz je pronašla Arijadna.
Umetnost ulaza i izlaza proizlazi iz putovanja po lavirintu sopstvene
duše u kome su iznanađenja samo prepreke na putu koje je neophodno
savladati. Otuda ova poezija uzrokuje šok, što zapravo podstiče
pobunjenički odnos prema utvrđenom poretku stvari neprijateljski
nastrojenom u odnosu na pesnikinjinu volju. Zato je ova poezija
prevashodno sazdana od bola.
Slavica Trajković insistira na upečatljivim slikama i poseduje istančan
osećaj za atmosferu. Pesnikinjina lirska dramaturgija oslonjena je na
tradiciju jedne od najmlađih umetnosti – filma. Svakodnevni okviri i
opora realnost u kojoj dani predstavljaju borbu – ne samo za
egzistencijalni opstanak već i za očuvanje sopstvene ličnosti – okosnica
su ove zbirke pesama atraktivnog i provokativnog naslova. Međutim, ne
treba praviti grešku i poetsku zbirku „Slobodna i mrtva“ okarakterisati
samo kao bolnu ispovest.
I pored prividne ogoljenosti iskazi Slavice Trajković su semantički,
sintaktički i pogotovu stilski strogi i čisti. Trajkovićeva je po
maštovitosti pesničkog izraza apsolutni poeta. Ona odbija uticaje
stvarajući pritom poeziju koja sublimira sam život.
Sve u svemu, najbliža je ne stanovištu Pjera Segersa već Verlenovom
poimanju "ukletih pesnika". Naime, po Verlenovom tumačenju (studiju
"Ukleti pesnici" objavio je 1883. godine), ukleti pesnici nisu pesnici
skloni depresiji, ili pak socijalni prognanici, već pesnici malarmeovske
provinijencije koji žele da dostignu umetnički apsolut.
Zato ističem da će poezija Slavice Trajković izvršiti znatan uticaj na
generacije poetesa koje se spremaju da zakorače ne ovdašnju književnu
scenu.
SAVREMENIK – Knjževni časopis - Beograd, Francuska 7
Na prvi pogled nalik na čisti govor senzibiliteta, zbir autorefkeksija i hitrih negacija ili pobunu protiv svih autoriteta i svakovrsnih (životnih i književnih) konvencija – kako je vidi Dušan Cicvara – poezija Slavice Trajković se doživljava kao nešto bitno lirski novo i izvor nesvakidašnjeg čitalačkog zadovoljstva pre svega zbog svoje istinitosti, to jest autentičnosti i individualnosti. Sasvim je mali broj naših savremenih pesnika koji su s takvim uspehom odbacili poeziju koncipiranu kao lepa laž. Zagovarajući i pokazujući svetu njeno vešto našminkano, leksički nakinđureno i samozadovoljno lice ti Večni Laureati hrle pravo u umišljeni Panteon. Prostori u kojima, pak, prebiva poezija Slavice Trajković, prostori su svakodnevnice i opore realnosti u kojima je svaki dan izazovan kao dan borbe za sopstvo, za očuvanje i izražavanje vlastitog ja. Zbog toga njena lirska dramaturgija ni najmanje nije patetično krivotvorena, već je primerena pesnikinjinom doživljaju sveta na isti onaj način na koji njen jezik zna da bude čista energija, isijani blesak s korozivnim ali prosvetljujićim posledicama.
Nalikujući na magnovena rezimea prećutanih "unutarnjih monologa" i jezičke sublimacije izoštrenih saznanja i stanja svesti, pesme Slavice Trajković na oko ne mare za formu i fakturu. Reklo bi se da su u toj poeziji formalni kvaliteti baš kao i formotvorna jezgra plod lucidnog spontaniteta. Ali kada se uverimo u kojoj meri su te nenametljive pesme poetski i značenjski guste a istovremeno, s onu stranu pevanja opštih
mesta i izlizanih otkrovenja, postaje nam do kraja jasno da je naša savremena poezija bogatija za jedno bez sumnje značajno ime, baš kao i okolnosti da u rukama ne držimo knjigu za jednokratno i jednosmerno iščitavanje.
Srba Ignjatović
SAVRŠENI SKLAD DOSADE
Zbirka pesama Slavice Trajkivić "Slobodna i mrtva" objavljuje snažnu
pobunu protiv savremenog društva i ogoljene svakidašnjice.
Retkim poetskim glasom ona priziva sve koji stvaraju moderno vreme i
pronalaze se u njemu, u vrednostima praznim i izvikanim, u blještavilu
kiča, odeveni u skladu sa svojim uverenjima, dosadni, goli, sami.
Obretena u svetu oštro oivičenih zidova, sa uštirkanim prozorima i
hladnim keramičkim pločicama, pesnikinja se oseća otuđenom od
bližnjih, čiju slojevitu nakaznost ne može da predvidi, ali gotovo i svih
drugih ljudi koje sreće u jednoličnim danima i noćima, koji se smenjuju
u savršenim skladu i kao svrdlo buše i razaraju duševni mir.
Ti joj ljudi govore da pesma nije vredna, da je lepa veštačka ljubičica
koja cveta u kristalnoj posudi bez vode. Da je skladište bensedina jedino
sklonište za poražene, uplašene, zamišljene.
Svet se oko Slavice Trajković vrti kao ringišpil, a u korpama sede
stranci sa "napuderisanim izrazom sveznanja na plastičnom licu".
Slobodna i mrtva, pesnikinja pokazuje svoju umrlicu kao propusnicu
za izlazak iz današnjice i odlazi u svoju poeziju koju stvara do
iznemoglosti.
Saša Tomašević
Zbirka pesama Slavice Trajković "Slobodna i mrtva" je poezija pobune
protiv svih porodičnih i društvenih autoriteta. Hipnotičkim ritmom,
oslobađajućom žestinom koja izvire iz svake pesme ponosili bi se i
buntovnici poput Šarla Bodlera i Artura Remboa, a od takozvanih
"ukletih poetesa", čije nas pesničko delo tera da se zapitamo o izvorima
njihove intime, pomenućemo Francuskinje Žilbert Dalas, Mari-Elen Marten,
kao i najpoznatiju pesnikinju iz pomenute plejade Silviju Plat. Tim
prometejkama i prometejima čovečanstva zbirkom pesama "Slobodna i mrtva"
pridružuje se i Slavica Trajković.
Utvrđen poredak stvari koji je neprijateljski nastrojen prema
pesnikinjinoj volji najviše se ogleda u naslovnoj pesmi "Slobodna i mrtva":
"Porcelanske šolje/lete iz mojih ruku /Slobodna i mrtva padam u
sudoperu/".
Autorkina poezija u potrazi za onostranim, za metafizičkom stvarnošću,
liči na potragu za Svetim Gralom sopstvene duše. Zapravo, ova poezija
sazdana je samo od bola. Iz tih razloga pesme Slavice Trajković će
ubrzo postati jedan od najuznemirenijih glasnika kolektivne podsvesti
postbrozovske Jugoslavije. Siguran sam da će izvršiti uticaj na mnoge
generacije pesnikinja koje se spremaju da zakorače na ovdašnju
književnu scenu.
Shodno ovoj poeziji na "lakiranioj polici" među knjigama nalazi se
"skladište bensedina", a u svojoj pobuni protiv autoriteta, želeći da se
oslobodi lanaca koji su joj okovali dušu, pesnikinja uzvikuje:"Sada
smem/da se skinem gola./Sada smem/ da pišem šta hoću!"
Poezija Slavice Trajković nije samo lična ispovest. Oslonjena je na
tradiciju jedne od najmlađih umetnosti – filma. Pred našim očima ređaju
se potresne pokretne slike, kao i mitski svet smrti i ponovnog rođenja.
I pored toga što je nezahvalno davati isključive ocene, potpisnik ovih
redova ne može da odoli iskušenju a da na kraju ne istakne da će zbirka
poezije "Slobodna i mrtva", u ovdašnjim okvirima, biti od velikog značaja
jer će izvršiti uticaj na našu poeziju kao što su to svojevremeno učinili
Alen Ginzberg s poemom "Urlik" i autorkina poetska sestra Silvija Plat
sa zbirkom pesama "Ariel".
Dušan Cicvara
MALA PRIČA O ZAVOĐENJU
APOSTROF
2001
Biblioteka Kalipsa
Knjiga 13.
Urednik
Boba Vukadinović
Recenzenti
Srba Ignatović
Svetozar Radonjić Ras
VALJAN KRATKI ROMAN
Kratki roman Slavice Trajković, njen drugi roman po redosledu objavljivanja (prvi, Ljudi sa senkom, pojavio se 1997), reklo bi se da već samim svojim naslovom „proizvodi“ izvesnu dvosmislenost. Doista, odrednica „mala priča“ kao element naslova te proze, s tim što u podnaslovu sledi izričita žanrovska odrednica roman, mogla bi se doživeti kao nešto kontradiktorno, odnosno teško spojivo.
Sve biva dovedeno u red, i svi pojmovi postavljeni na pravo mesto ako imamo na umu da je u ovom slučaju težište na retrospekciji i odgovarajućem pripovedanju. Odrednica „mala priča“ u sklopu naslova romana ima i poseban semantički značaj. „Mala priča“ se, zapravo, po definiciji, razlikuje od „velike priče“ utoliko što u njoj naoko nema heroike, velikih tema, sudbinskih lomova koji se tiču čitavih epoha...već je sve kamerno, stišano, svedeno na prostor doma, sobe, tavanice, stepeništa koje škripi, smešteno u razmere porodičnog vidokruga i odnosa senzibilne devojčice, potom devojke u odrastanju, s majkom, ocem, nanom, tečom, tetkom i drugima, sve do pojave stranca...
Slavica Trajković je, u stvari, jednu čitavu porodičnu sagu ispripovedala na malom prostoru, na način ekonomičan i iznutra dinamizovan posredstvom izlomljenih kadrova i rezova, okrajaka i zbivanja slika. Utoliko njen roman ima i nedvosmisleno lirske kvalitete, to jest predstavlja prozni oblik nastao preplitanjem postupaka i „tehnika“, u njemu se sustiču „skokovita naracija“ i kondenzovan, počesto lirski izbrušen iskaz s težištem na slikovnom predstavljanju, dočaravanju proznog zbivanja.
Sve ovo ne bi bilo moguće bez posredništva istančanog senzibiliteta. Njegov „trag“ ili otisak u narativnom iskazu Slavice Trajković je dominantan i čini nam se, upravo dragocen. Po njemu se ova proza prepoznaje i razlikuje od srodnih savremenih nastojanja.
Još jedan značajan element svakako treba spomenuti kada je reč o Maloj priči o zavođenju. Slavica Trajković je, naime, poput velikog Albera Kamija sklona dočaravanju ne samo otuđenog ambijenta već i unutrašnje otuđenosti. Njena junakinja, glavni akter romaneskne naracije, počesto je naprosto prožeta osećanjem otuđenosti koji, ujedno, predstavlja najizrazitije obeležje njene individualnosti i osobenosti (specifičnu personalizaciju spram drugih, manje individualizovanih odnosa specifikovanih likova).
Ishodište romana zbiva se na Novom Zelandu, jer: „Sve je brzo planulo i iz
gorelo tamo na Balkanu“.
Junakinja romana niže konstatacije:
„Moj muž je rođen ovde, na Novom Zelandu, njegov otac je rođen u Srbiji. Školski drug moga oca“.
(...)
Pišem. Objavila sam knjigu bajki. Sviđa mi se ova zemlja. U njoj mogu da budem ono što jesam i da volim Srbiju neometano, iz daleka.
(...)
Otac je u našem stanu na prvom spratu, nedodirljiv kao spomenik.
(...)
Želim da zaradim dovoljno sopstvenog novca. Njime bih prenela majku ovde. Iskopala bih je iz onog groba tamo i donela kod nas dve.
U epilogu, odnosno u raspletu ima još bitnih detalja, ali nije red da ih na ovaj način sve otkrijemo čitaocima. Postoje niti koje oni valja sami da istraže; njihovo preuranjeno rasplitanje moglo bi da pokvari čitalačko zadovoljstvo.
Najbitnije je, ipak, da je Slavica Trajković napisala uspešan kratki roman o svom i našem vremenu jednako se oslanjajući na ono iskustvo i na imaginaciju. Roman koji se čita tako reći u dahu, ali i nad čijim pojedinim prizorima i slikama valja da se zastane, da se sačeka da se one razlože i, iznova, natalože u nama.
Srba Ignjatović
BORBA
Četvrtak, 8. novembar 2001.
TRI ROMANESKNA KRUGA
Roman Slavice Trajković „Mala priča o zavođenju“ spada, s jedne strane, u seriju romana skromnog obima, naglašene poetske snage a po tematici zanimljivih. S druge strane, ovaj se roman može uvrstiti u seriju da tako kažemo, raščinjenih romana koji su dosta prisutni i veoma uspješni na našim prostorima, već godinama.
Forma i struktura su im različite pa se mnogi pitaju spadaju li ta štiva, mjereno po normama teorije književnosti u romane.
Kratki i jezgroviti roman Slavice Trajković takođe je donekle lišen životne i literarne dramaturgije, onog poznatog “fil ruža” (kažimo fabule) koji bi trebalo da obilježi jasniju prohodnu liniju kroz slojeve jednog romana. U prvom dijelu ovog romana kazivanje se temelji više na odjeku stvarnosti u svijesti i nakani pisca, pa ga u tom dijelu čitamo i shvatamo kroz nanose emotivnog, asocijativnog i misaonog, a mnogo manje narativnog. No, i na osnovu ovih elemenata može se steći slika o životnim tokovima u romanu. U drugom dijelu romana kao da ima više neposrednog, životnog iskustva pisca, nešto više stvarne priče o sumornim tokovima života.
Roman je pisan u prvom licu, mada po nekim reperima (npr. vremenu od kojeg kazivanje počinje i godine rođenja spisateljice) ne bismo rekli da je to njeno (ili samo njeno životno iskustvo). Svejedno, roman je otvoren, žestok, pisan jakim emotivnim naponom i poetskim vokabularom.
Spisateljica kazivanje provlači kroz tri kruga. Prvo je društveni ambijent (odjeci Drugog svetskog rata, sudbine ljudi, ideološke stege itd.) Zatim slijedi porodični milje i ljudi načeti mnogim okolnostima nepovoljnim za formiranje porodičnog kruga, čuvanje mira u njemu, integriteta ličnosti. Sukobi u porodici, nerazumijevanje, iščašenost nekih ličnosti, upotpunjuju onaj drugi krug. Konačno, treći krug čini lični plan u kome spisateljica, očito preuzevši ulogu junakinje romana govori o svojim nemirima, nezadovoljstvu, razočarenjima, sukobima, bjegovima… Neki su, govoreći o ovom romanu, pokušali da ovaj treći krug tumače kao otuđenje, poredeći ga s Kamijevim “Strancem”. No čini nam se da je uloga nosioca zbivanja ovdje mnogo aktivnija no u “Strancu”. Ovde ima otpora, pobune, odbijanja da se živi po koreografiji koju nameću drugi, traganja za samosvojnim življenjem, ima i bijega. Ova mlada žena, s jedne strane, trpi nasilje sredine u kojoj živi, a s druge strane bori se za svoje vizije i dimenzije življenja, za svoje zahtjeve.
Stoga i odlazi daleko.
Roman je dosta reduciran, mozaičan, složen od poetskih cjelina koje nam, svakako, pružaju mogućnost da uhvatimo cjelinu. Komunikaciju romana s čitaocem podržava njegova poetska nota, stilska čistota i dosljednost, nadahnutost kazivanja.
Svetozar Radonjić Ras
“Aurorino srce” (2004)
Poezija je, već odavno, postala svakodnevni emotivni medijum, pristupačan svakom, ko
želi da neobičnim jezikom i kroz umetničko nadahnuće doživljava lična i svetska
zbivanja. Neminovna posledica svrgavanja poezije s olimpskog pijedestala, iz sfera
božanske posvećenosti i mistične nedodirljivosti, jeste hiperproduktivno narastanje
"stihotvorenija", počesto vrednih samo onom ko ih piše. Zato je danas potrebno biti vešti
znalac u prepoznavanju samosvojnih vrednosti pesničkog umetničkog dela, zaklonjenog
šumom ispraznih rima, teških i pompeznih misli i emocija sumnjivog porekla.
Ipak, postoje dela koja mirno brode kroz raznobojne reke domaćeg pesništva, neometana
šarenilom modernog i turobnim virovima dogmatskog. Takva je zbirka pesama "Aurorino
srce", pesnikinje Slavice Trajković. Čvrsto uobličena, racionalno osmišljena i utvrđena,
ova zbirka se deli na dva dela. Prvi, elijarovski motivisan, a drugi građen pod svodom
S. V. Beneta.
Oba dela čine celinu umetničkog dela dajući čitaocu priliku da se oproba u osluškivanju
poruka s raznih poetskih gledišta. Čini se da je prvi deo nalik albumu sa fotografijama
jakih boja na kojima su oslikane emocije pesnikinje, uzrokovane u uvek tegobnom
sudaru sa svetom. Nižu se slike osećanja i likova, uspomena i slutnji.
Iz sećanja i skrivenih žudnji, neostvarenih i jedino tako vrednih, kao u pesmi "Neke
boje", dolaze figure onih za kojima se tragalo pod nebom ljubavi.
U oštroj, gotovo geometrijski jasnoj slici grada u pesmi "Pločnik", sažima se utisak onoga što
se u mnogim filozofijama i ideologijama naziva otuđenjem. Ovde je to nalik dijagnozi
iskazanoj sa žaljenjem, konstatovanoj s meta - nivoa umetnika koji je snažno spoznao
suštinu egzistencije drugih. Po stilu i efektu, toj pesmi nalikuje ostvarenje naslovljeno
rečju "Mrak".
Gotovo elejski poimajući događaje, pesnikinja tvrdi: meni se više ništa
neće desiti, zaustavljajući vreme neumitnošću zaborava. U toj izvesnosti
i fatalnoj neminovnosti ipak blješti neminovnost kao sečivo, otvarajući put za mučnu
transcendenciju iz sveta vapaja: Blažena mahovino on će me zaboraviti.
Nešto "otvorenije", narativnije su pesme "Aladinova pećina", "Do poslednjeg dana", "On
je umeo divno da priča", a naročito pesma "Mag" gde se dvostrukom pričom, o
skrivenom sabesedniku i davnom letovanju, otkriva dobra umešnost autorke Slavice
Trajković, koja prevazilazeći naraciju o spoljnom, dolazi natrag do svojih htenja i
osećanja kojima započinje pesmu.
Ali, bogatstvo umetničkog izraza pesnikinje ogleda se, najpre, u ostvarenju kojim se
zaključuje prvi deo knjige i po kojem zbirka i nosi ime. Kompleksna pesma "Aurorino
srce", kroz četrnaest delova provodi čitaoca kroz niz stihova koji meandriraju od ličnih,
teških utisaka do svetlih slika stvarnosti. Zapravo, ova pesma je skladni balans između
te dve povezane krajnosti. S pravom je uzeta za osnovu zbirke, njen reprezent, jer sadrži
sve osobine pesničkog izraza autorke, spajajući u sebi teme i motive kojima su protkana
ostala ostvarenja u ovoj knjizi.
Drugi deo zbirke, naslovljen kao "Indijansko leto", nešto je više okrenut poetskoj
samorefleksiji, na kojoj pesnikinja već duže gradi svoj osoben način stvaranja. Tu su
pesme jezgrovitije u svojoj sadržajnosti, stilski potpuno doterane, i vidi se, dobro
pesnički promišljene. Na momente, u skoro haiku uzvicima kao u pesmama "Nagoveštaj",
"Beži", "Kraj","Putnik", komprimuje se sva silina emotivnog doživljaja. Opet, dela
"Petak", "Merlinov učenik", a naročito "Indijansko leto", na liniji su široke deskripcije
koja stvara pesmu - fresku, kompletno obrađenu i skončanu. Verovatno je zato za sam
kraj ove knjige autorka ostavila pesmu "Indijansko leto" kao svoje najbogatije poetsko
ostvarenje u kojem se ogledaju i talenat i zrelost. To je pesma paradigma, odraz
orginalnosti i samosvojnosti autorke. Sedam malih celina obrazuje film u kojem je
emotivni utisak ono što preostaje kada se zaborave imena i lica učesnika.
Iz tih razloga, pesme Slavice Trajković su univerzalne. I tematski, i motivski i idejno.
One su emotivni destilat višestruko prerađen pisanjem. Izbegnuto pesničko “naglabanje”
ali i prepotentna oskudnost izraza čine njen poetski jezik prijatnim i prihvatljivim u
svojoj jednostavnosti.
Ova zbirka - ogledalo, u kojoj se presijava duševno zrenje pesnikinje,
nije zatvoreni sistem tajnih kodova (često samo formalnih, praznih). Ona je mesto gde se
svaki čitalac prepoznaje jer je voleo, žudeo, tugovao...osećao, sudarajući se s drugim
ljudima i vraćajući se sebi, svojoj psihi.
Zato je lepo čitati ove pesme.
Marko Despotović
RECENZIJE - PDF
Comments
Post a Comment