Hod po oštrici žileta: Andrej Končalovski

AUTOR: SLAVICA TRAJKOVIĆ 

BERGMANISTIKA, FILM

06.01.2015.

HOD PO OŠTRICI ŽILETA: ANDREJ KONČALOVSKI

http://kulturkokoska.rs/hod-po-ostrici-zileta-andrej-koncalovski/

Često se smejao i prepuštao zadovoljstvima pred publikom. Kada se zavese spuste i kamere isključe, samoća bi uvek bila tamo gde je i ostavio.

Andrej Končalovski, preuzeto sa www.artribune.com

Pisati o životu Andreja Končalovskog slično je stajanju pored akvarijuma čije staklo nenadano počinje da puca. U njegovom rodoslovu gotovo da ne postoji osoba koja nije umetnik, kako sa očeve, tako i sa majčine strane. Njegovi preci dali su ruskoj kulturi više znamenitih imena – među tim znamenitim imenima su i sam Andrej, ali i njegov mlađi brat, slavni sineasta Nikita Mihalkov.

Filmski i pozorišni reditelj Andrej Sergejevič Mihalkov Končalovski rođen je u Rusiji 1937. godine. Njegov otac Sergej Mihalkov bio je pesnik, klasik ruske dečje literature, dramaturg  i autor teksta himne SSSR-a. Rođen je u plemićkoj porodici, tako da je morao da se uklopi u aktuelnu strahovladu njegove mladosti, radeći najteže poslove još kao dečak. Postao je slavan slučajnošću poželjnom samo u horor filmu: njegova pesma „Svetlana“ dopala se Staljinu zbog podudarnosti naslova sa imenom njegove ćerke. U  budućnosti, uz Sergeja će uvek biti mlađi sin, dok će Andrej ostati suzdržan. Odlazak u Ameriku iskoristiće kao povod da uzme majčino prezime. Zapad nikada nije izgubio iz vida da je sjajni režiser Andrej Končalovski, koji je uz Tarkovskog bio scenarista filma o Andreju Rubljovu, ipak sin autora državne himne. Zbog očevog položaja, i tokom najplodnijih godina njegovog stvaralaštva, pratiće ga mučne glasine da je  agent KGB-a.

                                                                      

 Elena Koreneva u filmu Romansa o zaljubljenima iz 1974. godine, preuzeto sa sajta konchalovsky.ru

Majka, Natalija Končalovska, pesnikinja i prevodilac, ćerka slikara Petra Končalovskog  i unuka velikog slikara Vasilija Surikova bila je veoma obrazovana, imala je široki krug prijatelja, a neke od epizoda vezanih za njen zanimljiv uticaj na muškarce njen sin Andrej iskoristio je u svom filmu Sibirijada, porodičnoj sagi o tri generacije koje žive svoje velike snove u zabačenom, pomalo zaboravljenom mestu. Film je specifičan i po tome što jednu od glavnih uloga ima režiserov brat Nikita Mihalkov. Mnogi kritičari veruju da je ovo najbolje Andrejevo  ostvarenje, i da mu je sopstvena porodica bila velika inspiracija. Za njegovu majku zgodno je dodati da je bila starija deset godina od svog muža, tako da je sin pamti kao prilično strasnu ženu u ranim tridesetim. Često je pričala o tome kako je svoju decu unapred zamišljala – počev od njihovog fizičkog izgleda, pa do iz

bora njihovih zanimanja. Njene vizije su razlog zašto je Andrej morao probati da bude pijanista. Posle dve godine Končalovski je uspeo da napusti elitni konzervatorijum na koji je bio upisan preko majčinih veza. Bio joj je veoma zahvalan što ga je naterala da svira klavir, i još zahvalniji sudbini što nije postao muzičar.

Film Sibirijada osvojio je Gran pri Kanskog filmskog festivala 1979. godine, preuzeto sa sajta worldscinema.org

        Mitsko mesto umetničke dinastije Končalovski-Mihalkov beše kuća u Bugrima, sto deset kilometara udaljena od Moskve. Tamo se nalazi „materijal“ od koga je izgrađen reditelj koji se družio sa vodećim svetskim umetnicima, zabavljao sa prelepim ženama i uprkos tome, po sopstvenim rečima, često ostajao sam.
Natalijin otac, Andrejev deda, Petar Petrovič Končalovski bio je slikar, nastanjen u Bugrima koje nije hteo da napusti ni za šta na svetu. Živeo je životom provincijalnog ruskog plemića s kraja devetnaestog veka: gajio je svinje, okopavao jorgovan i jabuke, skupljao med. Kao slikar, deda je bio sezanovac i priznavao je samo čistu boju. Nije želeo struju u kući, nije slušao radio, nije znao šta se događa van njegovog sveta; bakarni barometar pokazivao je kakvo će biti vreme, sate je otkucavao zidni sat, gorele su petrolejke. Filmovi Andreja Končalovskog Sibirijada (1978), Ujka Vanja (1971), Plemićko gnezdo (1969), puni su uspomena na dragoceno  detinjstvo u dedinom domu, iako je film Ujka Vanja baziran na istoimenoj Čehovljevoj drami, a Plemićko gnezdo na romanu Ivana Turgenjeva. Kuća u Bugrima nije bila samo umetnička oaza, već  i prava ruska porodična kuća u kojoj su živeli deda, baba, ujak Miša sa ženom i troje dece, zatim, Andrejeva mati Natalija, sestra Kaća, Nikita i Nikitina dadilja. Otac ih je kratko obilazio nedeljom. Nije umeo da se odmara.

Nastasja Kinski u filmu Marijini ljubavnici, preuzeto sa sajta movies.film-cine.com

U kući je u podne sve mirisalo na dimljeno meso iz dedine pušnice, razređivač, slikarske boje, katran. Dvanaest osoba boravilo je na imanju preko leta, uz neprestan priliv gostiju. Kada je deda  radio portret Prokofjeva, slavni kompozitor bi u pauzama prilazio njihovom klaviru i komponovao Nestalnost. Za vreme ručka, obično bi se neko sitnije dete iskralo i brljao malo po platnu. Baš na portretu Prokofjeva mogu se videti šišarke na zemlji koje je Petar Končalovski docrtao preko Kaćuškine „intervencije“. Tek kasnije su sva deca shvatila koja je sreća bila živeti tokom staljinističkih godina u ruskoj umetničkoj kući, gde uveče gori sveća, a posle ručka deda recituje deci Evgenija Onjegina i kroz četrdesetak minuta pada u san zajedno sa njima. Ove okolnosti nisu samo uticale na Andrejevo odrastanje i budući život, već su odredile i odnos prema njegovoj profesiji, do te mere, da će i u remek-delu svetske kinematografije filmu Rubljov, naći mnoštvo propusta, a njegova holivudska karijera okončaće se zbog njegove nespremnosti na trgovinu i osrednjost u umetnosti.
U tom smislu, bilo bi zanimljivo razmotriti režiserovu babu Olgu Vasiljevnu, koja je bila poznata po oštom jeziku i eksplozivnom karakteru. U životu svog supruga ona je bila alfa i omega. Ako bi uperila njen štap u njegovo platno i rekla da nešto ne valja, greška se morala trenutno ispraviti, a ako bi rekla: „Ovo ti ništa ne valja!“, slika se morala početi ispočetka. Deda je strepeo od njenog suda, kao i unučići, ćerka, sin, gosti, pripadnici suparničkog slikarskog pravca i sva stvorenja pod njenim svodom, uključujući i guske koje su čupkale kamilicu ispred kuće. Nosila je muške cipele i znala je da zviždi, za slučaj da se pojavi neki neistomišljenik, jer među velikim umetnicima često vlada velika netrpeljivost. Njen otac Vasilij Surikov, jedan od najznačajnijih ruskih slikara devetnaestog veka, izbacio je iz kuće Lava Tolstoja, a suprug  nije hteo da pusti u njihov dom Majakovskog. Ipak, ona je nadmašila i jednog i drugog. Toliko je zviždala u Politehničkom muzeju 1918. godine, na improvizovanom suđenju vodećem predstavniku realizma, vremešnom slikaru Ilji Jefimoviču Rjepinu – „suđenju“ koje su pod dejstvom alkohola organizovali futuristi, imažinisti i kubisti, da je siroti starac posle toga zauvek otišao u Finsku.

Scena iz filma Plemićko gnezdo, preuzeto sa sajta
russian-watches.info

 Andrej Končalovski je Filmsku akademiju završio u klasi Mihaila Iljiča Roma, čoveka visoke plemenitosti, intelekta i duhovne kulture. Baš on će kasnije progurati scenario za Andreja Rubljova, iako je znao da opomene Končalovskog zbog nadmenosti, a Tarkovskog zbog nervoze. Tarkovski je bio dve godine ispred Andreja na akademiji. Ipak, počeli su odmah da sarađuju. Kada su Sartr i Simon de Bovoar prilikom posete Moskvi izrazili želju da upoznaju Tarkovskog, zbog velikog uspeha filma Ivanovo detinjstvo (1962), ovaj je poveo Končalovskog sa sobom  kao koscenaristu, iako njegovog imena nije bilo na špici. Dvojac je dugo razgovorao sa Sartrom, koji se kasnije u Liberasionu izjasnio o Ivanovom detinjstvu kao o remek-delu. Možda bi se prijateljstvo dva velika ruska reditelja odvijalo sasvim drugačije da je na njihovom prvom Filmskom festivalu u Veneciji 1962. bio samo Tarkovski s leptir mašnom Sergeja Mihalkova, koju je Andrej ukrao od oca, odnosno da sovjetske vlasti nisu nenadano poslale još dva favorita da skrenu pažnju sa njegove rastuće popularnosti, čime je otpočeo rafinirani pritisak vlasti na preosetljivog reditelja koji će se odraziti na svim planovima njegovog života – od zdravlja, pa do druženja. Jedan od te dvojice beše Končalovski, pravi buržuj, kako je verovao dok se nije našao prvi put u inostranstvu. U osvetljenoj Veneciji, punoj lepo odevenih, nasmejanih ljudi, zapanjen onim što vidi, sa polupraznim koferom u kome je bila votka za prodaju, stajao je čemeran proučavajući dugo lica prolaznika pre nego što se usudio da pita šta se slavi u tom gradu, zašto se svi smeju i svetiljke tako jako osvetljavaju ljude  budne u ponoć.

Jedna od najlepših saradnji u istoriji kinematografije, preuzeto sa konchalovsky.ru

Preživeo je „kulturološki šok“, više od tog prizora, nego od Bronzanog lava koji je dobio za studentski, kratkometražni film Dečak i golub (1962). Kasnije, Tarkovski će stanovati kod Andreja. Smenjivaće se tamnija i svetlija razdoblja njihovog prijateljstva. Biće opijanja, pisanja, učenja, traganja, filozofskih rasprava, zajedničkih odlazaka u bioskop, i neodoljivih prizora, poput onog kada su završili scenario za film Andrej Rubljov  i udarali jedan drugoga podebljim svežnjem papira po glavi, dok ih je stomak boleo od smeha. Zanimljivo je da su ih nagrađivali i kažnjavali paralelno. Rubljova(1966) i Asju Kljačinu (1966) zabranili su u isto vreme. Neka bi njihova sukobljavanja i prekid saradnje prekrila tišina. Njihov poslednji susret odigrao se kod crkve: Tarkovski je izlazio, a Končalovski ulazio. Ništa ljubazno ni vredno pamćenja nisu rekli jedan drugome, tako da bi bilo zgodno spustiti zavesu na njihov odnos, tek posle trenutka kada je zazvonio telefon dok je Končalovski snimao sa glumicom Džuli Endruz dramu o bolesnoj i ostavljenoj violinistkinji, Duet za solistu (1986).  Nazvala ga je Marina Vladi, čiji je muž bio lekar, da mu kaže da Tarkovski ima rak i da  trebaju  novac za njegovo lečenje. Tu se u egocentričnom Končalovskom nešto slomilo i pokrenulo pravo ka onome čemu ga je učio veliki Rom na akademiji –  da bude prvo čovek, pa tek onda reditelj. „Sećam se kao sada, stojim u telefonskoj govornici, pada kiša i sve je u meni zgrčeno od bola“.

Amerika

Muzika iz filma Stidljivi ljudi  (1987)

Končalovski je počeo češće da putuje, posle drugog odlaska u Veneciju 1966. sa zvanično svojim prvim velikim filmom, urađenim po sjajnoj noveli sovjetskog pisca Čingiza Ajtmatova, dirljivoj priči o tvrdoglavim, nepismenim seljanima i njihovom novom učitelju, Prvi učitelj (1965). Njegova treća supruga Vivijan bila je Francuskinja, tako da mu je Pariz bio gotovo dom. Dva puta godišnje išao je i u Ameriku sa sovjetskom delegacijom. Usputne afere, brakovi i romanse nizali su se od Norveške do Kalifornije, pa sve do Kana, gde je njegovo nezadovoljstvo kulminiralo decenijski ograničavanom slobodom kretanja i stvaranja. Više nije mogao podneti uobičajeno ispiranje mozga od strane raznih „drugova“ koji su šetali kanskom Kroazetom sa sakoom prebačenim preko ramena, navodeći ga da im potrči u susret tek jednim pozivom prsta.  Bio je član žirija u Kanu 1979. kada  je stigao Miloš Forman s filmom  Kosa.  Miloš  je već bio njegov prijatelj, tako da bi se baš dobro proveo u druženju sa njim i njegovim plavokosim lepoticama, da ga poziv prstom čoveka zaduženog za nadziranje njegovog  kretanja nije vratio u uobičajenu stvarnost i naveo da korenito promeni život – trenutak koji je često spominjao i prilično plastično opisivao u svojim knjigama. Nije priličilo članu kanskog žirija, na pragu srednjih godina, da poslušnim trčkaranjem i „referisanjem“ svojih osećanja ljudima u sivim odelima saučestvuje u bilo čijem kolektivnom ludilu. Gledajući nasmejanog i slobodnog  Miloša Formana odlučio se za odlazak u Ameriku.  Odužio je dug paklenoj majci Rusiji filmom Asja Kljačina sklonjenim na 20 godina. Kap koja je prelila čašu beše i toplo Bertolučijevo pismo u kome mu je poverio da je gledanje Plemićkog gnezda probudilo u njemu želju da opet pravi filmove. Pola sveta je želelo da ga upozna, samo je u njegovoj zemlji talenat bio zločin.

Film Asja Kljačina, snimljen 1966. bio je zabranjen dvadeset godina, preuzeto sa sajta kino-teatr.ru

Imao je 43. godine kada se pridružio gubitnicima – filmskim radnicima koji su čak posedovali vile u Kaliforniji, iako nisu imali posao. Forman mu je sačuvao dostojanstvo: svaki put kada bi ga Andrej nazvao da mu kaže da njegov „prijatelj“ ima dobar kavijar, samo bi otkupio ponuđenu robu bez suvišnih pitanja. Tri godine je hodao po mukama simpatičnim spram onih koje će nastupiti u budućnosti tokom snimanja filma Tango i Keš. Ni najvatreniji filmski fanovi ne mogu bez nekog energetskog napitka da isprate temeljan opis snimanja filma bez scenarija, u skupoj i konfuznoj produkciji Džona Pitersa, nenadarenog i morbidno zahtevnog prebogatog producenta, u prošlosti frizera holivudskih zvezda. Uz Staloneov narcizam, satove, automobile i skupocene igračke ubačene u film radi reklame, hodale su i „butine bez lica“ arijevskih plavuša, nimalo nalik zadatoj filmskoj sestri crnpurastog Stalonea. Ovaj film Končalovski će napustiti nešto pre kraja snimanja. Još dugo je Piters imao tikove kada bi se sreli. Verovao je da će ga Rus prebiti  zbog sećanja na konstantno ometanje i stresove koje mu je priređivao tokom snimanja.

U filmu Tango i Keš, Andrej je uspeo da odene u odelo poslovično golišavog Silvestera Stalonea, preuzeto sa sajta monologuedb.com

Pre filma Tango i Keš (1989), o dva uspešna policajca, koja posredstvom mafije završavaju u zatvoru, iz koga moraju da pobegnu i razreše svoje probleme lovom na nepoznatog protivnika, Končalovskog, švercera kavijarom, spašavao je i Tom Ladi. Ugovarao mu je predavanja na univerzitetu Peperdajn, a on bi tako zarađen novac trošio na ručkove sa Širli Meklejn, sa kojom je živeo. Veoma su ga pogađale priče da ga ona izdržava: to je bilo daleko od istine. Napisao je jednu jako uspešnu predstavu za nju, a u slobodno vreme bi u njenoj vili u Malibuu pravili „Končalovku“, rakiju poznatu koliko i porodica Končalovski. Rakija se pila samo u izuzetnim prilikama, recimo, tokom Nikitinih poseta. Širli je upoznao i sa svojom majkom, sa kojom je organizovao susret u Francuskoj. Legendarna glumica je Andreja upoznala sa mnogim zvezdama, ali ništa konkretno nije učinila po pitanju njegovog posla. Končalovskog je režiji vratila Nastasja Kinski, iz velikog poštovanja prema njegovom radu. U vreme kada su se sreli već je imala Tesu iza sebe. Otišli su u Kan zajedno i našli producenta za kamernu dramu Marijini ljubavnici (1984), tihu i usporenu priču o prelepoj i senzibilnoj Mariji, čije će bezazleno sazrevanje među potencijalnim ljubavnicima narušiti konačan izbor partnera, i ratne posledice, kroz traumatično iskustvo momka za koga će se udati.

Film Kuća ludaka dobio je Zlatnog lava u Veneciji 2002. godine, preuzeto sa sajta kinopoisk.ru

Usledio je Pomahnitali voz (1985), nominovan za Oskara u tri kategorije i dobitnik Zlatnog globusa. Kopola je preporučio Andreja Akiri Kurosavi, koji je tražio režisera za filmsku priču o paklenoj vožnji u vozu bez kontrole, posle iznenadne mašinovođine smrti. Končalovski se oduvek divio velikom reditelju, tako da je otputovao u Japan na razgovor zakazan u Kurosavinom domu. Pod dejstvom alkohola suprostavio se domaćinu oko njegove oduševljenosti Lenjinom. Kurosava je sledeći put odbio da ga vidi, iako mu je dozvolio da radi obećani film. Posle Pomahnitalog voza Andrej je postao holivudski reditelj sa zagarantovanih milion dolara godišnje. Njegova sreća nije bila dugog veka. Ubrzo je počeo da moli za raskid ugovora koji mu je uskraćivao slobodu izbora i donosio projekte kao što je Tango i Keš. Odbio je i predlog lucidnog Marlona Branda da snimi film o masakru nad Indijancima sa Džonijem Depom i Bredom Pitom u glavnim ulogama. Njegovi kontakti sa Brandom bili su naročito mučni, počev od Brandovog mjaukanja ispod stola u kuhinji Džeka Nikolsona, pa do pokušaja da ga hipnotiše, što je posle dugog niza nerazumevanja neobičnih sklonosti holivudskih stanovnika i surovo potrošački nastrojenih producenata, napokon navelo reditelja da posluša mlađeg brata.

Slavna braća, preuzeto sa sajta www.peoples.ru

Tako dolazimo do možda najsloženijeg odnosa u rediteljevom životu – odnosa prema Nikiti Mihalkovu, na čiji nagovor se 1991. godine vratio kući sa Bliskim krugom, veoma potresnim filmom o životu Staljinovog kinooperatera.

Končalovski se 1994. godine po treći put našao u kanskoj selekciji s Pirgavom kokom, satiričnom pričom o starici koja razgovara o politici sa svojom kokoškom. Sedamdesetsedmogodišnji reditelj nedavno je u Veneciji predstavio svoje najnovije poetsko-realistično ostvarenje o dobroćudnom poštaru koji je jedina veza između sveta i siromašnih penzionera, gotovo izolovanih u raskošnoj prirodi – Poštareve bele noći (2014), za koji je dobio Srebrnog lava. Film je sniman malim digitalnim kamerama, sa akterima koji su stvarni stanovnici sela na obalama jezera Kenozero, na severu Rusije. Film je dokumentarnog karaktera, sa elementima fikcije, i već prepoznatljivim idejnim odrednicama Končalovskog. To je priča o  ljudima  koje spoljni svet ne dotiče: više su zainteresovani za sudbinu svog neoženjenog poštara, nego za sudbinu civilizacije – iako rado slušaju priče o moćnoj raketnoj bazi u blizini njihovog jezera, kojim se, u motornom čamcu, prevozi njihov poštar noseći im penzije. Svi glumci u filmu su naturščici, uključujući i poštara.

Andrej sa svojom trideset šest godina mlađom suprugom, preuzeto sa sajta konchalovsky.ru

Na festivalu veliki režiser pojavio se u društvu trideset šest godina mlađe supruge, glumice Julije Visocke koja je 2002. imala glavnu žensku ulogu u njegovom filmu Kuća ludaka, nastalom na osnovu istinitih događaja u napuštenoj psihijatrijskoj bolnici u vreme prvog čečenskog rata. Andrej se ženio pet puta. Otac je sedmoro dece. Njegov najstariji sin Jegor je takođe reditelj.

Zahvaljujući Nikiti ja sam mnogo više zavoleo Rusiju. Da nije bilo njega, ne bih se vratio. Zahvalan sam mu zbog toga što mi je u mnogim situacijama pomogao da savladam skepsu. S godinama, on je za mene postao deo moje prirode.