Neprocenjive zasluge

Iskusni duhovnici znaju da nije svako pojanje prijatno.

Dešavalo mi se da napustim koncert i naših i stranih izvođača, ma

koliko oni cenjeni, slušani, veličanstveni bili. 

  

Međutim, činjenica je da ne bih znala ovaj psalam napamet i

da ga nikada ne bih zavolela da slučajno ne čuh, prvo, pojanje.

Tražila sam nešto na internetu kad osetih kako mi se taj hor

penje uz kičmu, ravno ka kosi. Kao da guram 

viljušku u struju. Tako sam izgledala kad sam prvi put 

čula njihove glasove.

Pored pojanja, ponekad pomažu i skandali. Naročito filmski. Sećam

se kada su Srbi, a osobito komunistički Beograd, poludeli od

kupovine drvenih tablica na koje je bila urezana Himna ljubavi

apostola Pavla. Povod beše prozivka reditelja Kišlovskog od 

strane pape i katoličke crkve zbog korišćenja ove himne (nekih 

delova himne) u erotskoj sceni filma Tri boje plavo.

Veliki reditelj, velika tema, umetnički film... Ishod, predvidiv. 

Prodaja zadobi razmere epidemije, a daske se pojaviše u 

nekoliko dimenzija. Mogli ste kupiti Himnu ljubavi veličine 

omanjeg prozora. 

Mi, kršteni po rođenju, u to vreme gubitnici,  znali smo

ko je apostol Pavle i koliko je talentovan bio.

Čitali su nam njegove poslanice u crkvama, pa i Himnu ljubavi.

Ipak, ostasmo u šoku od kolektivne histerije, tako da još 

imam nekoliko neotpakovanih himni u kući. Kako vam 

ko dođe u goste tako vam pokloni himnu.

Danas sam opet razmišljala o Molitvi Časnom Krstu i o tome koliko

je reditelj filma Ostrvo, proslavio ovu molitvu. Film je

prevođen, gledan, nagrađivan, a scena u kojoj se čuje ova molitva 

jedna je od najatraktivnijih u filmu.

Ljudi obožavaju da gledaju prezgodne, zaposednute žene i devojke,

a mislim da je ruska glumica Viktoriya Isakova, najbolja epizodna 

uloga, na ovu temu, ikad. Njena gluma je neviđena. Usred vojske 

glumica koje su tokom egzorcističkih decenija  na filmu 

pokazale, sve što se pokazati moglo, njena jednostavnost, 

ubedljivost i neverovatna tuga koja vas obuzme dok je gledate,  

opipljivi su. 

Kao da ne glumi.

Ima li dalje od toga?







Na kolektivnom nivou, zasluge umetnika za vizuelnu 

lepotu hrišćanstva, koliko god umetnici u veri bili nesavršeni, ali 

u umetničkom smislu savršeni i zaljubljeni u ideju, neprocenjive su.


Naravno, jedan je Tarkovski. 

Viktoriya Isakova - The Island, 2006.