Linija

                      

 

 

 

Tokom jučerašnjeg dana tri puta su mi izjavili saučešće u telefonskim porukama i pozivima. Kažu da nisu znali da je moja majka preminula krajem marta. Ne znam zašto nisu – majka je imala dovoljno veliku umrlicu u “Politici”. Samo političari i mafijaši imaju upadljivije i veće. Za sve to su se pobrinuli njeni unuci, pre nego što su je zamotali u kale i razne cvetne detalje karakteristične za elegantne sahrane. Njeno putovanje do grobnog mesta trajalo je kratko, jer ona nikada nije imala vremena za putovanja i bolest. Tako je iznerviranom doktoru odmahnula rukom i rekla da nju “taj napad” ne interesuje kada joj je saopštio da se na snimku vidi da je u prošlosti imala moždani udar. Moguće da je taj udar prespavala, pa produžila da kupuje, kuva ili završava neki posao jer je jako volela da hoda. Kada je slomila kuk u septembru, dočangrljala je u futuristički opremljenoj hodalici do mene, baš pred zoru, da mi kaže da je vreme da ustanem i ispravim otirač ispred vrata kako medicinski radnici koji dolaze svaki dan da joj daju injekciju u stomak ne bi slomili vrat. Jedva sam nekako shvatila da nije duh, već da je to što mi stoji iznad glave žena koju smo upravo izveli iz bolnice i da je ustala, otključala ulazna vrata i proveravala stanje na hodniku, iako su mi doktori naglasili da bez fizioterapeuta neće smeti da se pomeri prve nedelje.

 

 

U februaru je prestala da koristi štap. Pisala je uveliko svoju knjigu i kuvala gulaš. Sedela je prekrštenih nogu i tu se ništa nije moglo, kao ni povodom kafe i cigareta. Pušila je kao furuna, gledala serije i družila se sa svojim drugaricama.

Pokosio je virus. Srce nije izdržalo. Potrošilo se, kako su nam objasnili.

Od svega što pamtim vezanog za njen odlazak je… ravna linija i govor mog najmlađeg sina na njenom grobu.

Liniju sam dobila od ljudi iz hitne pomoći. Uporno sam tvrdila da će ona da ustane i da ta linija nikako ne može biti ravna. 

 

 

Šta je tačno reklo moje dete, a da je vredno uopšte čitanja ovoga što pišem. Već je sastavio kratak i potresan tekst za umrlicu. Već se zahvalio babi. Svi smo se zbunili kada je posle poezije koju je govorila komšinica moje majke, tačnije, pesme koju joj je posvetila – svi smo se sledili njegovim nenajavljenim, nenadanim zaustavljanjem radnika i njihovih lopata pre nego što će je prekriti poslednji sloj zemlje.

Govorio je iz glave i kratko.

Obratio se direktno njenom grobu. Glas mu je u početku bio malo promukao i slab što je sablasno kod tako krupnog i visokog čoveka. Počeo je sa: baba – kao da govori osobi koja je tu sa nama… stoji, sedi. Razumela sam da joj govori da je svi volimo – da joj je zahvalan na svemu što je učinila za nas, da veruje da ćemo se ponovo sresti sa one druge strane, a onda mi je um zaparala izjava o tome ko je ona bila, tako da pamtim samo da je na kraju još jednom rekao, dubokim, ali napuklim glasom: I ja te mnogo volim baba.

Rečenica u kojoj je objasnio ko je ona bila i zašto je došlo vreme da se odmori glasi ovako:

Ti si bila glava porodice.

Ovom tvrdnjom je moj najmlađi sin zapravo rekao svom ocu i meni da se nosimo u tripičkematerine, jer da nije bilo babe njegova braća i on ne bi preživeli.

Tako je sine! Tačno je. Tako to rade samerhilska deca.

Kasnije smo nastavili da razgovaramo najnormalnije tokom ručka, kao i sada.

Oni, kojima je bio zabranjen dolazak na sahranu, njenom voljom, nemaju za čim da žale. Da su videli i čuli moje sinove, na bolan način bi razumeli da su groblja, crkve i sudnice mesta gde govorimo istinu, što sa njima nije bio slučaj i čime su pre mnogo decenija uzrokovali nesreću nesagledivih razmera.