Recenzije - Mala priča o zavođenju

5.6.2016. 

MALA PRIČA O ZAVOĐENJU  (Recenzije)

APOSTROF

2001

Biblioteka Kalipsa

Knjiga 13.

Urednik

Boba Vukadinović

Recenzent

Srba Ignatović
Svetozar Radonjić Ras

VALJAN KRATKI ROMAN - ILUSTROVANA POLITIKA 2001.

Kratki roman Slavice Trajković, njen drugi roman po redosledu objavljivanja (prvi, Ljudi sa senkom, pojavio se 1997), reklo bi se da već samim svojim naslovom „ proizvodi“ izvesnu dvosmislenost. Doista, odrednica „ mala priča’’ kao element naslova te proze, s tim što u podnaslovu sledi izričita žanrovska odrednica roman, mogla bi se doživeti kao nešto kontradiktorno, odnosno teško spojivo.

Sve biva dovedeno u red, i svi pojmovi postavljeni na pravo mesto ako imamo na umu da je u ovom slučaju težište na retrospekciji i odgovarajućem pripovedanju. Odrednica „mala priča’’ u sklopu naslova romana ima i poseban semantički značaj. „Mala priča“ se, zapravo,  po definiciji, razlikuje od „velike priče“ utoliko što u njoj naoko nema heroike, velikih tema, sudbinskih lomova koji se tiču čitavih epoha ...već je sve kamerno, stišano, svedeno na prostor doma, sobe, tavanice, stepeništa koje škripi, smešteno u razmere porodičnog vidokruga i odnosa senzibilne devojčice, potom devojke u odrastanju, s majkom, ocem, nanom, tečom, tetkom i drugima, sve do pojave stranca...

Slavica Trajković je, u stvari, jednu čitavu porodičnu sagu ispripovedala na malom prostoru, na način ekonomičan i iznutra dinamizovan posredstvom izlomljenih kadrova i rezova, okrajaka i zbivanja slika. Utoliko njen roman ima i nedvosmisleno lirske kvalitete, to jest predstavlja prozni oblik nastao preplitanjem postupaka i „tehnika“; u njemu se sustiču „skokovita naracija“ i kondenzovan, počesto lirski izbrušen iskaz s težištem na slikovnom predstavljanju dočaravanju proznog zbivanja.

Sve ovo ne bi bilo moguće bez posredništva istančanog senzibiliteta. Njegov „trag’’ ili otisak u narativnom iskazu Slavice Trajković je dominantan i, čini nam se, upravo dragocen. Po njemu se ova proza  prepoznaje i razlikuje od srodnih savremenih nastojanja.

Još jedan značajan element svakako treba spomenuti kada je reč o Maloj priči o zavodjenu. Slavica Trajković je, naime, poput velikog Albera Kamija sklona dočaravanju ne samo otuđenog ambijenta već i unutrašnje otuđenosti. Njena junakinja, glavni akter romaneskne naracije, počesto je naprosto  prožeta osećanjem otuđenosti koji, ujedno, predstavlja najizrazitije obeležje njene individualnosti i osobenosti (specifičnu personalizaciju spram drugih, manje individualizovanih odnosa  specifikovanih likova).

Ishodište romana zbiva se na Novom Zelandu, jer: „Sve je brzo planulo i iz

gorelo tamo na Balkanu“.

Junakinja romana niže konstatacije:

„ Moj muž je rođen ovde, na Novom Zelandu, njegov otac je rođen u Srbiji. Školski drug moga oca“.

(...)

Pišem. Objavila sam knjigu bajki. Sviđa mi se ova zemlja. U njoj mogu da budem ono što jesam i da volim Srbiju neometano, iz daleka.

(...)

Otac je u našem stanu na prvom spratu, nedodirljiv kao spomenik.

(...)

Želim da zaradim dovoljno sopstvenog novca. Njime bih prenela majku ovde. Iskopala bih je iz onog  groba tamo i donela kod nas dve.

U epilogu, odnosno u raspletu ima još bitnih detalja, ali nije red da ih na ovaj način sve otkrijemo čitaocima. Postoje niti koje oni valja sami da istraže; njihovo preuranjeno rasplitanje moglo bi da pokvari čitalačko zadovoljstvo.

Najbitnije je, ipak, da je Slavica Trajković napisala uspešan kratki roman o svom i našem vremenu jednako se oslanjajući na ono iskustvo i na imaginaciju. Roman koji se čita tako reći u dahu, ali i nad čijim pojedinim prizorima i slikama valja da se zastane, da se sačeka da se one razlože i, iznova, natalože u nama.

Srba Ignjatović   

BORBA

 Četvrtak, 8. novembar 2001.

TRI  ROMANESKNA KRUGA  

Roman Slavice Trajković  „Mala priča o zavođenju” spada, s jedne strane, u seriju romana skromnog obima, naglašene poetske snage a po tematici zanimljivih. S druge strane, ovaj se roman može uvrstiti u seriju da tako kažemo, raščinjenih romana koji su dosta prisutni  i veoma uspješni na našim prostorima, već  godinama.

Forma i struktura su im različite pa se mnogi pitaju spadaju li ta štiva, mjereno po normama teorije književnosti u romane.

Kratki i jezgroviti roman Slavice Trajković takođe je donekle lišen životne i literarne dramaturgije, onog poznatog “fil ruža” (kažimo fabule) koji bi trebalo da obilježi  jasniju prohodnu liniju kroz slojeve jednog romana.  U prvom dijelu  ovog romana kazivanje se temelji više na odjeku stvarnosti u svijesti  i nakani pisca, pa ga u tom dijelu čitamo i shvatamo kroz nanose emotivnog, asocijativnog  i misaonog, a mnogo manje narativnog. No, i na osnovu ovih elemenata može se steći slika o životnim tokovima u romanu. U drugom dijelu romana  kao da ima više neposrednog,  životnog iskustva pisca, nešto više stvarne priče o sumornim tokovima života.

Roman je pisan u prvom licu, mada po nekim reperima (npr. vremenu od kojeg kazivanje počinje i godine rođenja spisateljice) ne bismo rekli da je to njeno (ili samo njeno životno iskustvo). Svejedno,  roman je otvoren, žestok, pisan jakim emotivnim naponom i poetskim vokabularom.

Spisateljica kazivanje provlači kroz tri kruga. Prvo je društveni ambijent (odjeci Drugog svetskog rata, sudbine ljudi, ideološke stege itd.) Zatim slijedi porodični milje i ljudi načeti mnogim okolnostima nepovoljnim za formiranje porodičnog kruga, čuvanje mira u njemu, integriteta ličnosti. Sukobi u porodici, nerazumijevanje, iščašenost nekih ličnosti, upotpunjuju onaj drugi krug. Konačno, treći krug čini lični plan u kome spisateljica, očito preuzevši ulogu junakinje romana govori o svojim nemirima, nezadovoljstvu, razočarenjima, sukobima, bjegovima…Neki su,  govoreći o ovom romanu, pokušali da ovaj treći krug tumače kao otuđenje, poredeći ga s Kamijevim “Strancem”. No čini nam se da je uloga nosioca zbivanja ovdje mnogo aktivnija no u “Strancu”. Ovde  ima otpora, pobune, odbijanja da se živi po koreografiji koju nameću drugi, traganja za samosvojnim življenjem, ima i bijega. Ova mlada žena, s jedne strane, trpi nasilje sredine u kojoj živi, a s druge strane bori se za svoje vizije i dimenzije življenja, za svoje zahtjeve.

Stoga i odlazi daleko.

Roman je dosta reduciran, mozaičan, složen od poetskih cjelina koje nam, svakako, pružaju mogućnost da uhvatimo cjelinu. Komunikaciju romana s čitaocem podržava njegova poetska nota, stilska čistota i dosljednost, nadahnutost kazivanja.

Svetozar Radonjić Ras

UKS - 2001.