Slobodna i mrtva - recenzije

                 

 Iz recenzija 

Zbirka pesama Slavice Trajković "Slobodna i mrtva" je poezija pobune

protiv svih porodičnih i društvenih autoriteta. Hipnotičkim ritmom,

oslobadjajućom žestinom koja izvire iz svake pesme ponosili bi se i

buntovnici poput Šarla Bodlera i Artura Remboa, a od takozvanih "ukletih

poetesa", čije nas pesničko delo tera da se zapitamo o izvorima njihove

intime, pomenućemo Francuskinje Žilbert Dalas, Mari - Elen Marten, kao

i najpoznatiju pesnikinju iz pomenute plejade Silviju Plat. Tim

prometejkama i prometejima čovečanstva zbirkom pesama "Slobodna i

mrtva" pridružuje se i Slavica Trajković.

Utvrđen poredak stvari koji je neprijateljski nastrojen prema

pesnikinjinoj volji najviše se ogleda u naslovnoj pesmi "Slobodna i mrtva":

"Porcelanske šolje/ lete iz mojih ruku / Slobodna i mrtva padam u

sudoperu/ ".

Autorkina poezija u potrazi za onostranim, za metafizičkom stvarnošću,

liči na potragu za Svetim Gralom sopstvene duše. Zapravo, ova poezija

sazdana je samo od bola. Iz tih razloga pesme Slavice Trajković će

ubrzo postati jedan od najuznemirenijih glasnika kolektivne podsvesti

postbrozovske Jugoslavije. Siguran sam da će izvršiti uticaj na mnoge

generacije pesnikinja koje se spremaju da zakorače na ovdašnju

književnu scenu.

Shodno ovoj poeziji na "lakiranioj polici " medju knjigama nalazi se

"skladište bensedina", a u svojoj pobuni protiv autoriteta, želeći da se

oslobodi lanaca koji su joj okovali dušu, pesnikinja uzvikuje: "Sada

smem/ da se skinem gola./ Sada smem / da pišem šta hoću!"

Poezija Slavice Trajković nije samo lična ispovest. Oslonjena je na

tradiciju jedne od najmladjih umetnosti – filma. Pred našim očima ređaju

se potresne pokretne slike, kao i mitski svet smrti i ponovnog rođenja.

I pored toga što je nezahvalno davati isključive ocene, potpisnik ovih

redova ne može da odoli iskušenju a da na kraju ne istakne da će zbirka

poezije "Slobodna i mrtva", u ovdašnjim okvirima, biti od velikog značaja

jer će izvršiti uticaj na našu poeziju kao što to svojevremeno učinili Alen

Gizberg s poemom "Urlik" i autorkina poetska sestra Silvija Plat sa

zbirkom pesama "Ariel".

Dušan Cicvara 




***



Na prvi pogled nalik na čisti govor senzibiliteta, zbir autorefkeksija i hitrih

negacija ili pobunu protiv svih autoriteta i svakovrsnih ( životnih i

književnih) konvencija – kako je vidi Dušan Cicvara – poezija Slavice

Trajković se doživljava kao nešto bitno lirski novo i izvor

nesvakidašnjeg čitalačkog zadovoljstva pre svega zbog svije istinitosti,

to jest autentičnosti i individualnosti. Sasvim je mali broj naših savremenih

pesnika koji su s takvim uspehom odbacili poeziju koncipiranu kao lepa

laž. Zagovarajući i pokazujući svetu njeno vešto našminkano, leksički

nakinđureno i samozadovoljno lice ti Večni Laureati hrle pravo u

umišljeni Panteon. Prostori u kojima, pak, prebiva poezija Slavice

Trajković, prostori su svakodnevnice i opore realnosti u kojima je svaki

dan izazovan kao dan borbe za sopstvo, za očuvanje i izražavanje

vlastitog ja. Zbog toga njena lirska dramaturgija ni najmanje nije

patetično krivotvorena, već je primerena pesnikinjinom doživljaju sveta

na isti onaj način na koji njen jezik zna da bude čista energija, isijani

blesak s korozivnim ali prosvetljujićim posledicama.

Nalikujući na magnovena rezimea prećutanih "unutarnjih monologa" i

jezičke sublimacije izoštrenih saznanja i stanja svesti, pesme Slavice

Trajković na oko ne mare za formu i fakturu. Reklo bi se da su u toj

poeziji formalni kvaliteti baš kao i formotvorna jezgra plod lucidnog

spontaniteta. Ali kada se uverimo u kojoj meri su te nenametljive pesme

poetski i značenjski guste a istovremeno, s onu stranu pevanja opštih

mesta i izlizanih otkrovenja, postaje nam do kraja jasno da je naša

savremena poezija bogatija za jedno bez sumnje značajno ime, baš kao i

okolnosti da u rukama ne držimo knjigu za jednokratno i jednosmerno

iščitavanje.

Srba Ignjatović

SAVREMENIK – Knjževni časopis - Beograd, Francuska 7

Slavica Trajković :" Slobodna i mrtva"

 Apostrof

Beograd 2000 



Ova pesnikinja ne hoda pognute glave i ne zatvara vrata sopstvenih

snova već nam prkosno i gordo pokazuje svoj talenat i osobenost

svesna da pripada kategoriji odabranih kradljivaca vatre. Kao takva na

autentičan način polemiše s vremenom u kojem živi.

Okrenuta ka emotivnom i egzistencijalnom poput već pomenutog Remboa,

Trajkovićeva smatra da cilj poezije treba da bude praktična istina.

Jasnoću i iskrenost koja izvire iz poezije Slavice Trajković možemo

posmatrati kao umetničko traganje za izlazom iz lavirinta. Minotaurov

lavirint iz starogrčke mitologije u svom središtu traži živo biće koje se

ne  plaši da korača pomenutim prostorijama zato što je svesno da postoji

izlaz. Na kraju, izlaz je pronašla Arijadna.

Umetnost ulaza i izlaza proizlazi iz putovanja po lavirintu sopstvene duše

u kome su iznanađenja samo prepreke na putu koje je neophodno

savladati. Otuda ova poezija uzrokuje šok , što zapravo podstiče

pobunjenički odnos prema utvrđenom poretku stvari neprijateljski

nastrojenom u odnosu na pesnikinjinu volju. Zato je ova poezija

prevashodno sazdana od bola.


Slavica Trajković insistira na upečatljivim slikama i poseduje istančan

osećaj za atmosferu. Pesnikinjina lirska dramaturgija oslonjena je na

tradiciju jedne od najmladih umetnosti – filma. Svakodnevni okviri i opora

realnost u kojoj dani predstavljaju borbu – ne samo za egzistencijalni

opstanak već i za očuvanje sopstvene ličnosti – okosnica su ove zbirke

pesama atraktivnog i provokativnog naslova . Međutim, ne treba praviti

grešku i poetsku zbirku „Slobodna i mrtva“ okarakterisati samo kao

bolnu ispovest.

I pored prividne ogoljenosti iskazi Slavice Trajković su semantički ,

sintaktički i pogotovu stilski strogi i čisti. Trajkovićeva je po maštovitosti

pesničkog izraza apsolutni poeta. Ona odbija uticaje stvarajući pritom

poeziju koja sublimira sam život.


Sve u svemu, najbliža je ne stanovištu Pjera Segersa već Verlenovom

poimanju "ukletih pesnika". Naime , po Verlenovom tumačenju( studiju

"Ukleti pesnici" objavio je 1883. godine), ukleti pesnici nisu pesnici skloni

depresiji, ili pak socijalni prognanici, već pesnici malarmeovske


provinijencije koji žele da dostignu umetnički apsolut.


Zato ističem da će poezija Slavice Trajković izvršiti znatan uticaj na

generacije poetesa koje se spremaju da zakorače ne ovdašnju književnu

scenu. 

***  

SAVRŠENI SKLAD DOSADE 

Zbirka pesama Slavice Trajkivić "Slobodna i mrtva" objavljuje snažnu

pobunu protiv savremenog društva i ogoljene svakidašnjice.

Retkim poetskim glasom ona priziva sve koji stvaraju moderno vreme i

pronalaze se u njemu, u vrednostima praznim i izvikanim, u blještavilu

kiča, odeveni u skladu sa svojim uverenjima, dosadni, goli, sami.

Obretena u svetu oštro oivičenih zidova, sa uštirkanim prozorima i

hladnim keramičkim pločicama, pesnikinja se oseća otudjenom od bližnjih,

 čiju slojevitu nakaznost ne može da predvidi, ali gotovo i svih drugih

ljudi koje sreće u jednoličnim danima i noćima, koji se smenjuju u

savršenim skladu i kao svrdlo buše i razaraju duševni mir. Ti joj ljudi

govore da pesma nije vredna , da je lepa veštačka ljubičica koja cveta

u kristalnoj posudi bez vode. Da je skladište bensedina jedino sklonište

za poražene, uplašene, zamišljene.


Svet se oko Slavice Trajković vrti kao ringišpil , a u korpama sede

stranci sa "napuderisanim izrazom sveznanja".


Slobodna i mrtva, pesnikinja pokazuje svoju umrlicu kao propusnicu za

izlazak iz današnjice i odlazi u svoju poeziju koju stvara do iznemoglosti. 

Saša Tomašević