Aurorino srce - Recenzija

Recenzija

“Aurorino srce”, 2004.

Poezija je, već odavno, postala svakodnevni emotivni medijum, pristupačan svakom, ko

 

želi da neobičnim jezikom i kroz umetničko nadahnuće doživljava lična i svetska

 

zbivanja. Neminovna posledica svrgavanja poezije s olimpskog pijedestala, iz sfera

 

božanske posvećenosti i mistične nedodirljivosti, jeste hiperproduktivno narastanje

"stihotvorenija", počesto vrednih samo onom ko ih piše. Zato je danas potrebno biti vešti

 

znalac u prepoznavanju samosvojnih  vrednosti pesničkog umetničkog dela, zaklonjenog 

 

šumom ispraznih rima, teških i pompeznih misli i emocija sumnjivog porekla.

Ipak, postoje dela koja mirno brode kroz raznobojne reke domaćeg pesništva, neometana

 

šarenilom modernog i turobnim virovima dogmatskog. Takva je zbirka pesama "Aurorino

 

srce", pesnikinje Slavice Trajković. Čvrsto uobličena, racionalno osmišljena i utvrđena,

 

ova zbirka se deli na dva dela. Prvi, elijarovski  motivisan, a drugi građen pod svodom

 

S. V. Beneta. Oba dela čine celinu umetničkog dela dajući čitaocu priliku da se oproba

u osluškivanju poruka s raznih poetskih gledišta. Čini se da je prvi deo nalik albumu sa

 

fotografijama  jakih  boja na kojima su oslikane emocije pesnikinje, uzrokovane u uvek

 

tegobnom sudaru sa svetom. Nižu se slike  osećanja i likova, uspomena i slutnji.

 

Iz  sećanja i skrivenih žudnji, neostvarenih i jedino tako vrednih, kao u pesmi "Neke

 

boje", dolaze figure onih za kojima se tragalo pod nebom ljubavi.

  

 

  

 

U oštroj, gotovo geometrijski jasnoj slici grada u pesmi "Pločnik", sažima se utisak onoga što

 

se u mnogim filozofijama i ideologijama naziva otuđenjem. Ovde je to nalik dijagnozi

 

iskazanoj sa  žaljenjem, konstatovanoj s meta - nivoa umetnika koji je snažno spoznao

 

suštinu egzistencije drugih. Po stilu i efektu, toj pesmi nalikuje ostvarenje naslovljeno

 

rečju "Mrak".

 

Gotovo elejski poimajući događaje, pesnikinja tvrdi: meni se više ništa

 

neće desiti, zaustavljajući vreme neumitnošću zaborava. U toj izvesnosti

i fatalnoj neminovnosti ipak blješti neminovnost kao sečivo, otvarajući put  za mučnu

 

transcendenciju iz sveta vapaja: Blažena mahovino on će me zaboraviti.

Nešto "otvorenije", narativnije su pesme "Aladinova pećina", "Do poslednjeg dana", "On

 

je umeo divno da priča", a naročito pesma "Mag" gde se dvostrukom pričom, o

 

skrivenom sabesedniku i davnom letovanju, otkriva dobra umešnost autorke Slavice

 

Trajković, koja prevazilazeći naraciju o spoljnom, dolazi natrag do svojih htenja i

 

osećanja kojima započinje pesmu.

Ali, bogatstvo umetničkog izraza pesnikinje ogleda se, najpre, u ostvarenju kojim se

 

zaključuje prvi deo knjige i po kojem zbirka i nosi ime. Kompleksna pesma "Aurorino

 

srce", kroz četrnaest delova provodi čitaoca kroz niz stihova koji meandriraju od ličnih,

 

teških utisaka do svetlih slika  stvarnosti. Zapravo, ova pesma je skladni balans između

 

te dve povezane krajnosti. S pravom je uzeta za osnovu zbirke, njen reprezent, jer sadrži

 

sve osobine pesničkog izraza autorke, spajajući u sebi teme i motive kojima su protkana

ostala ostvarenja u ovoj knjizi.

Drugi deo zbirke, naslovljen kao "Indijansko leto", nešto je više okrenut poetskoj

 

samorefleksiji, na kojoj pesnikinja već duže gradi svoj osoben način stvaranja. Tu su

 

pesme jezgrovitije u svojoj sadržajnosti, stilski potpuno doterane, i vidi se, dobro

 

pesnički promišljene. Na momente, u skoro haiku uzvicima kao u pesmama "Nagoveštaj",

 

"Beži", "Kraj","Putnik", komprimuje se sva silina emotivnog doživljaja. Opet, dela

 

"Petak", "Merlinov učenik", a naročito "Indijansko leto", na liniji su široke deskripcije

 

koja stvara pesmu - fresku, kompletno obrađenu i skončanu. Verovatno je zato za sam

 

kraj ove knjige autorka ostavila pesmu "Indijansko leto" kao svoje najbogatije poetsko

 

ostvarenje u kojem se ogledaju i talenat i zrelost. To je pesma paradigma, odraz

 

orginalnosti i samosvojnosti autorke. Sedam malih celina obrazuje film u kojem je

 

emotivni utisak ono što preostaje  kada se zaborave imena i lica učesnika.

Iz tih razloga, pesme Slavice Trajković su univerzalne. I tematski, i motivski i idejno.

 

One su emotivni destilat višestruko prerađen pisanjem. Izbegnuto pesničko “naglabanje”

 

ali i prepotentna oskudnost  izraza čine njen poetski  jezik prijatnim i prihvatljivim u

 

svojoj jednostavnosti.

 

 

  

 

Ova zbirka - ogledalo, u kojoj se presijava duševno zrenje pesnikinje,

 

nije zatvoreni sistem tajnih kodova ( često samo formalnih, praznih). Ona je mesto gde se

 

svaki čitalac prepoznaje jer je voleo, žudeo, tugovao...osećao, sudarajući se s drugim

 

ljudima i vraćajući se sebi, svojoj psihi.

Zato je lepo čitati ove pesme.

Marko Despotović