Aurorino srce - Recenzija
Recenzija
“Aurorino srce”, 2004.
Poezija je, već odavno, postala svakodnevni emotivni medijum, pristupačan svakom, ko
želi da neobičnim jezikom i kroz umetničko nadahnuće doživljava lična i svetska
zbivanja.
Neminovna posledica svrgavanja poezije s olimpskog pijedestala, iz sfera
božanske posvećenosti i mistične nedodirljivosti, jeste hiperproduktivno
narastanje
"stihotvorenija", počesto vrednih samo
onom ko ih piše. Zato je danas potrebno biti vešti
znalac u
prepoznavanju samosvojnih vrednosti pesničkog umetničkog dela, zaklonjenog
šumom ispraznih
rima, teških i pompeznih misli i emocija sumnjivog porekla.
Ipak, postoje dela koja mirno brode kroz raznobojne reke domaćeg pesništva, neometana
šarenilom
modernog i turobnim virovima dogmatskog. Takva je zbirka pesama "Aurorino
srce",
pesnikinje Slavice Trajković. Čvrsto uobličena, racionalno osmišljena i utvrđena,
ova zbirka
se deli na dva dela. Prvi, elijarovski motivisan, a drugi građen pod svodom
S. V. Beneta. Oba
dela čine celinu umetničkog dela dajući čitaocu priliku da
se oproba
u osluškivanju poruka s raznih poetskih gledišta. Čini se da je prvi deo nalik albumu sa
fotografijama
jakih boja na kojima su oslikane emocije pesnikinje, uzrokovane u
uvek
tegobnom sudaru
sa svetom. Nižu se slike osećanja i likova, uspomena i slutnji.
Iz sećanja i skrivenih žudnji, neostvarenih i jedino tako vrednih, kao u
pesmi "Neke
boje",
dolaze figure onih za kojima se tragalo pod nebom ljubavi.
U oštroj, gotovo
geometrijski jasnoj slici grada u pesmi "Pločnik", sažima se utisak onoga što
se u
mnogim filozofijama i ideologijama naziva otuđenjem. Ovde je to nalik dijagnozi
iskazanoj sa
žaljenjem, konstatovanoj s meta - nivoa umetnika koji je snažno
spoznao
suštinu egzistencije
drugih. Po stilu i efektu, toj pesmi nalikuje ostvarenje naslovljeno
rečju "Mrak".
Gotovo elejski
poimajući događaje, pesnikinja
tvrdi: meni se više ništa
neće desiti, zaustavljajući vreme neumitnošću zaborava. U toj izvesnosti
i fatalnoj neminovnosti ipak blješti neminovnost kao sečivo, otvarajući put za mučnu
transcendenciju
iz sveta vapaja: Blažena mahovino on će me zaboraviti.
Nešto "otvorenije", narativnije su pesme "Aladinova pećina", "Do poslednjeg dana", "On
je umeo divno da
priča", a naročito pesma "Mag" gde se dvostrukom pričom, o
skrivenom sabesedniku
i davnom letovanju, otkriva dobra umešnost autorke Slavice
Trajković, koja prevazilazeći naraciju o spoljnom, dolazi
natrag do svojih htenja i
osećanja kojima započinje pesmu.
Ali, bogatstvo umetničkog izraza pesnikinje ogleda se, najpre, u ostvarenju kojim se
zaključuje prvi deo knjige i po kojem zbirka i nosi ime. Kompleksna pesma
"Aurorino
srce", kroz četrnaest delova provodi čitaoca kroz niz
stihova koji meandriraju od ličnih,
teških utisaka do
svetlih slika stvarnosti. Zapravo, ova pesma je skladni balans između
te dve
povezane krajnosti. S pravom je uzeta za osnovu zbirke, njen reprezent, jer
sadrži
sve osobine pesničkog izraza autorke, spajajući u sebi teme i motive kojima su protkana
ostala ostvarenja u ovoj knjizi.
Drugi deo zbirke, naslovljen kao "Indijansko leto", nešto
je više okrenut poetskoj
samorefleksiji,
na kojoj pesnikinja već duže gradi svoj osoben način stvaranja. Tu su
pesme jezgrovitije
u svojoj sadržajnosti, stilski potpuno doterane, i vidi se, dobro
pesnički promišljene. Na momente, u skoro haiku uzvicima kao u pesmama
"Nagoveštaj",
"Beži",
"Kraj","Putnik", komprimuje se sva silina emotivnog
doživljaja. Opet, dela
"Petak",
"Merlinov učenik", a naročito "Indijansko leto", na liniji su široke deskripcije
koja stvara pesmu
- fresku, kompletno obrađenu i skončanu. Verovatno je zato za sam
kraj ove knjige
autorka ostavila pesmu "Indijansko leto" kao svoje najbogatije
poetsko
ostvarenje u
kojem se ogledaju i talenat i zrelost. To je pesma paradigma, odraz
orginalnosti i
samosvojnosti autorke. Sedam malih celina obrazuje film u kojem je
emotivni utisak
ono što preostaje kada se zaborave imena i lica učesnika.
Iz tih razloga, pesme Slavice Trajković su univerzalne.
I tematski, i motivski i idejno.
One su emotivni
destilat višestruko prerađen pisanjem.
Izbegnuto pesničko “naglabanje”
ali i prepotentna
oskudnost izraza čine njen poetski jezik prijatnim i prihvatljivim u
svojoj
jednostavnosti.
Ova zbirka -
ogledalo, u kojoj se presijava duševno zrenje pesnikinje,
nije zatvoreni
sistem tajnih kodova ( često samo formalnih,
praznih). Ona je mesto gde se
svaki čitalac prepoznaje jer je voleo, žudeo, tugovao...osećao, sudarajući se s drugim
ljudima i vraćajući se sebi, svojoj psihi.
Zato je lepo čitati ove pesme.
Marko Despotović
Comments
Post a Comment