Teme ljubavi i smrti

Jelena

     Uvek mi je bilo fascinatno kako se lepo slažu putena Jovanka i ledena Jelena. Veoma učtivo bi se pozdravile kada se sretnu ispred Crkve Svete Petke na Kalemegdanu ili u mom i majčinom stanu.

     Jelena, iz ugledne hrišćanske porodice, nikada ništa nije govorila  Jovanki na temu njenih okultnih istraživanja i prilično visoke telesne temperature koja je doprinela da poslednjih dvadeset godina života provede u braku sa najboljim drugom i vršnjakom njenog sina. 

     Mislim da je Jelena shvatila duhovnu glad naroda osamdesetih godina prošlog veka i da je iz tog razloga bila veoma tolerantna na ozbiljna kanonska narušavanja i Jovankinu apokrifnu interpretaciju hrišćanstva. Graciozna i  emocionalno nedostupna nije imala običaj da komentariše ničiju seksualnost. Njena životna ljubav beše jedan od najboljih srpskih slikara  dvadesetog  veka, a bivši muž manje poznati slikar iz unutrašnjosti Srbije. Kako u  kratkom i mučnom braku nije želela da ima dete jer bi moglo ličiti na njenog svekra, komunističkog funkcionera, ostade dragovoljno nerotkinja koja se iskreno  posvećivala deci svojih prijateljica — neumoljivo rešena da nas vaspitava protivno vrednostima tadašnjeg društvenog uređenja.

     Mi, njena implantirana deca znali smo i pravu, a ne samo  falsifikovanu istoriju. Bili smo hrišćanski orijentisani, dobro umiveni i izribani tokom pozorišnih zimskih sezona koje smo provodili sa njom iz dana u dan, ponekad isuviše umorni da ne zaspimo za vreme slušanja opere koju smo već čuli. Mogli smo joj  biranim rečima postavljati pitanja o telesnoj dimenziji ljubavi, ali ono u čemu nismo smeli pogrešiti ili ispoljiti neznanje, beše, slikarstvo.

     Slikarstvo je bilo  ključ koji je otvarao sve brave na okovanom srcu najekstravagantnije odevene pravnice u Beogradu — žene koja je u zgradu suda ulazila noseći preko ozbiljno kvalitetnih kostima i haljina vizantijski nakit star pet-šest vekova. Bila je granična ličnost po merilima vrednosti Titovih sudija koji bi joj se obraćali sa: drugarice, manje drčno no obično, jer je Jelena ličila na sve drugo, samo ne na drugaricu.

     Iz Evrope se sa dugih krstarenja vraćala uvek s novom bračnom ponudom kakvog  bogatog kolekcionara retkog nakita. Ulazila bi preplanula i sama u njen starinski,  poput antikvarnice opremljeni stan,  koji je imao bojler na ugalj. Nikako se nije htela odreći  čađavog bojlera i soca od kafe. Pila je kafu samo da bi mogla na kraju okrenuti šoljicu naopako i proricati sebi sudbinu nekoliko puta dnevno.

     Meni, naviknutoj na reke žena koje defiluju kroz moj dom vidljivo  oslobođen muškaraca, probaju  haljine i proriču sudbinu na milion načina odevene samo u  donji veš, kombinezone i špenadle, Jelenina opsednutost željom da unapred sazna svaki detalj njene budućnosti i kompulsivna potreba da proricanjem kontroliše događaje na dnevnom nivou, bili su sasvim prirodna pojava. Njenu preteranu zanesenost prorokovanjem, politikom i istorijom objašnjavala sam traumama koje su je zadesile iza Drugog rata.

     Njen otac, stari prota,  beše jedan od sveštenika po koga je vladika Nikolaj Velimirović poslao avion da ga prebaci sa porodicom u Ameriku, ubeđen da će ih komunisti ili streljati  ili  sistematski umarati  dok se sami ne ubiju.

     Iako sam znala da su komunisti odavno ostavili Jeleninu porodicu na miru i da je to sa njom i socom od kafe neraskidivi odnos, pre bih umrla, tada, nego se složila sa mojom majkom koja bi Jelenu definisala tek jednom tužno intoniranom rečju — luda.

     Za mene Jelena nikako nije mogla biti luda. Bila je posledica. Žena, ožiljak, zapravo. Bila je šetajuća dijagnoza koja je vukla  samu sebe unaokolo braneći se od samoće neprestanim kretanjem. I koja je vukla i mene, uvodeći me u ateljea slikara kao da me uvodi u neki inoplemenski hram, stavljajući prisutnima do znanja da sam ja sa njom kašmirski mekim glasom.

     U slikarskim ateljeima neprestano se pokušavalo nešto dešifrovati.  Od istorije do seksualnog opredeljenja naših i stranih — živih i mrtvih umetnika. Kada mi je jedna slikarka  ponudila da svratim kod nje bez Jelene da mi pažljivo i skoncentrisano otvori tarot karte, Jelena mi grubo stavi do znanja da kod te umetnice bez nje ne mogu da odlazim i spusti tačku za sva vremena na svako moje: zašto? O tome je više nisam smela pitati.

     Tako se veoma rano u mom umu rodila ideja o osnovnim razlikama između brižnih i bezbrižnih ljudi, grešnih i pravednih, umetnika i onih koji to nisu, obrazovanih i neobrazovanih, prostih i prefinjenih, vrednih i lenjih, ludih i normalnih muškaraca i žena.

     Umetnici, lenji, ludi, prosti, brižni, neobrazovani ili nedovoljno obrazovani i mahom žene, gledali su vazdan u budućnost iz nečega, čak i iz kamenja. U potrazi za mirom,  utehom, kao  i odgovorima na mnoga pitanja koristili su se spojem religije i magije.

     Obrazovani, pametni, normalni, vredni i gotovo svi muškarci, bili su lišeni manije proricanja. Pitanja su postavljali isključivo sebi. Ako bi se desilo da posrnu ili pokleknu pod teretom života umesto paganske dimenzije birali bi policijsku. Prosto bi naudili nekom neistomišljeniku  anonimnom ili direktnom prijavom policiji i partiji. Uklonili bi osobu koja im smeta klevetom, spletkom, intrigom i udaljili se elegantno da legnu u krevet na vreme kako bi sutradan otišli na posao odmorni.

     Majku bi telefonom često zvao Jelenin brat  i molio je da urazumi njegovu sestru.  Ona je bila jedina osoba koja je smela psovati dominantnu strast njegove sestre. Tada bi joj moja majka govorila: Jelena, dokle ćeš kuvati i ribati  tuđe kuće? Jebali te slikari! Propašćeš radeći za njih. 

     Često sam se igrala na velikom posedu i gotovo zamku u šumi Jeleninog omiljenog slikara za koga nismo mogli odgonetnuti da li joj je ljubavnik,  pored toga što joj  je životna ljubav kako nam je objašnjavala u retkim prilikama, svesna da ljudi ne shvataju baš najbolje njena stremljenja u odnosu sa odabranim muškarcem.

     Unapred smo odustajali od  svakog pokušaja da razumemo o čemu se radi između to dvoje. Jelenu nismo mogli razumeti ni pre nego što nam je rekla bilo šta o njenoj vezi, a posle njenih enigmatičnih argumenata,  razumeli smo još manje. Tako smo konačno zaćutali, uplašeni stanjem u kojem se ona nalazila.

    Slavni slikar je sve važne proslave spremao uz Jeleninu pomoć, a pre nego što će objaviti da je priveo kraju sliku na kojoj je radio tražio bi njen sud. Žene i devojke koje su prolazile kroz  njegov život Jelena nije primećivala. Bile su joj potpuno nebitne. Prolaznice, ništa više od toga — rekla bi nezainteresovano.

   Kod njega mi je smetao samo intenzivan miris belog luka i kada bi deci zatečenoj na njegovom

posedu objasnio kroz prozor da on stvara iz mošnica, tako da bi bilo zgodno da se stišaju dok izvlači inspiraciju sa tog mesta.

    Nisam ga volela i ne pamtim da mi se u životu dopalo bilo šta što leti na slikama, a da nije ptica ili anđeo. Moja averzija na predmete koji lete ide toliko daleko da ne volim ni kada na filmskom platnu, ljudi, nameštaj, drveće i živina zalebde ka nebu.

     Jedanput mi zatvorena Jelena oprezno reče da ćemo na putu do pozorišta, gde je opet kupila karte za celu sezonu, svratiti kod jednog slikara koji ima atelje na Slaviji. Upravo se vratio sa lečenja iz duševne bolnice te ne bi bilo zgodno da se zanosim grivama konja na njegovim platnima kojima je posvetio svoj opus, već bi bilo zgodno da pazim šta se između njih dešava. On ima zadatak izvršiti invaziju na njenu ličnost, po naređenju životne ljubavi, kome je pre izlaska u grad nanizala desetak tanjira pihtija ispred spavaće sobe. Nazeb ga navede na još izadašnije konzumiranje belog luka kako bi ojačao organizam i stvaralačku potentnost.
     Bila sam prva godina gimnazije te  bolnica u kojoj je slikar boravio ne ostavi nikakav utisak na mene. Poznavala sam dovoljno umetnika da znam kako je ludnica opšte mesto u svim umetnostima tako da se sticao utisak da prosto nisi umetnik ako te tokom života zaobiđe ta ustanova ili neki drugi vid  prisilne izolacije.

     Sećam se da je slikar na Slaviji bio odeven u tamno odelo, ispeglan i uglancan kao direktor ozbiljne firme, čak je nosio i kravatu. Pošto smo se upoznali upita me da li sam Crnogorka, što bi pitao sve žene i devojke koje imaju kakvu-takvu visinu, pa kad odgovorih da nisam izgubi interesovanje za moju malenkost.

     Atelje beše apotekarski čist, tako da sam mahom piljila kroz okrugle prozore u bioskop prekoputa njegovog potkrovlja. Noć se spuštala, oni su čavrljali,  a ja sam razmišljala o momku koji mi se dopadao i predstavi na kojoj on neće biti da vidi kako mogu da sednem gde hoću i da budem potpuno sama na balkonu ako posećenost nije velika. Ništa romantičnije od samotne devojke na pozorišnom balkonu  okružene ponekim strancem.

      Misao o devojci na balkonu učini da osetim jaku čežnju za nekim dobrim filmom, a već mi je počela nedostajati i Olga koja se zaputila u neku čudnu banju u Češkoj, kao da nije bilo dovoljno banja u Srbiji. Na neki iracionalan način bila mi je potrebna ta žuta žena. Zagledah se opet u bioskop koji se sasvim jasno mogao videti kroz slikareve prozore. Olga je tu često gledala filmove, ali to je bila samo naša tajna, kao i njeno čitanje Bukovskog. Verovala je da ima blizanački odnos s Bukovskim zato što je radila u pošti, kao i on, pre nego što je postao slavan. Ona je doslovno bila žena žute boje. Sasušena od nikotina, žute kose i tena, jako je volela da me šeta oko Slavije kada je otišla u penziju jer tu vazduh zbog intenzivnog saobraćaja beše opipljivo zagađen, pa bi posle nekoliko krugova predložila da svratimo na filmsku projekciju nemaštovito nazvanu dramom, poput filma: "Grčke smokvice".

     Bio je to prvi erotski film koji sam gledala. Verujem da moja majka ni sada ne zna da sam na letnjem raspustu posle sedmog razreda osnovne škole sedela sa Olgom u bioskopu punom muškaraca sasvim opušteno i gledala kako neka mlada strankinja  putuje Mediteranom nalazeći prevoz bez ikakvih problema.

     Sumnjam da je ijedna žena koja je dolazila u naš dom mogla i pomisliti da Olga ima tako čudan  filmski i književni ukus. Ona je retko otvarala usta. Tačnije, nije ih otvarala uopšte — ćutljiva kao riba i ravnodušna prema svemu, osim prema zemljotresu i deci.

     Sedela bi u oblaku dima i pušila, čkiljeći na jedno oko, dok je kroz dim tražila pogledom nepoznato dete koje bi ušlo u moj dom da mu krišom tutne neki novac u džep. I uputi  saučesnički pogled koji je detetu govorio da je dobro od kakve je histerične majke poteklo. Bila su to deca žena koje su se oblačile i svlačile ispred našeg ogledala satima, verujući da će novosašivena haljina da im donese i novo telo.

     Narukvice oko Jeleninih ruku zazveckaše i uključiše alarm za uzbunu u mojim ušima. Slikar je prelazio u napad.  Držao je Jeleninu ruku u svojoj pokušavajući da joj objasni kako je telo za upotrebu. Na to ona odvrati da se slaže i dodade tri slova ispred reči: upotreba, tako da nije imao kud nego da se zadovolji litrom uvoznog terpentina koji mu je donela, razmišljajući naglas o zanimljivoj igri reči dok nas je pratio do izlaznih vrata. Konačni Jelenin odgovor beše da telo jeste za upotrebu, ali nije za zloupotrebu.

     Iako nismo jele po bircuzima i sumnjivim pekarama posle izlaska iz ateljea  na nervnoj bazi prekršismo njen damski pravilnik i smazasmo sudžuk u obližnjoj poslastičarnici.

     Te zimske večeri dok smo grabile ka pozorištu obnevidele od šećera malo je nedostajalo da odam moju i  Olginu tajnu, Jeleni. Htedoh joj reći kako je u  filmu: "Grčke smokvice" jedna cura koja stopira i ćaska sa muškarcima na putu do mora, baš kao i ona maločas, penicilinski simpatično otkačila tipa u odelu i nastavila da pešači dok joj nije stao neformalno odeven mladić s kamionetom. Srećom, ugrizoh se za jezik.

     Jelena je Jovankin promiskuitet tolerisala zbog njenih zasluga za srpsku kulturu, ljubavi prema slikarstvu i  zastrašujuće lepote  —  visoke,  raskošno  građene crnke,  čulnih usana,  očiju

tamnih kao ambis i tena koji joj je do smrti ostao na nivou devojke. Olgu nije volela zbog  njene prividne ravnodušnosti, dima i zapuštenog izgleda.

     U prošlosti Jelena, Jovanka i Olga nisu imale puno toga zajedničkog, ali sada imaju. Preminule su. I imaju mene — njihov pečat koji se iskreno izražava samo putem slika. Ponekad upitam sebe: kako sam intonacijom mojih sagovornika. Odgovorim ono što bi moji sagovornici želeli čuti o meni. Zatim pitam sebe pismenim putem kako sam i počnem da pišem dva romana, tri pesme i jedno uvredljivo pismo.

     Napokon, posegnem za slikarstvom da proverim  šta vidim  kod slikara koji su mi trenutno  interesantni. Pre ovog testa ubacim u usta bensedin radosno kao da je bombona da se ne bih prestravila kada otkrijem kako sam.

     Šta vidim na slikama Anrija Matisa?

     Kod Matisa vidim žene koje su utamničene. Mnoge i nisu, ali te slike me ne uzbuđuju. Volim žene pridavljene nameštajem, knjigama i vazama.

     Matis miriše na vrela leta u Beogradu sedamdesetih godina prošlog veka i na duge dane letnjeg raspusta lišene kretanja.  Miriše na sobe sa visokim tavanicama, jarko obojenim salonima, prostanim balkonima, somotskim noćnim zavesama koje se slivaju sa plafona na podove višeslojno pokrivene tepisima da se koraci odraslih i trčanje dece ne bi mogli čuti.

    Bio je to stan na Dorćolu koji je kuma Jovanka za kratko zaplenila jednom od njenih muževa dok je sudski izvršitelji nisu iselili pet godina posle razvoda kada ju je bivši muž napokon preboleo.

Jovanka

     Bila je kći najnežnije i najkrotkije žene koju sam upoznala. Osobina zbog koje sam je cenila kada sam odrasla i sagledala njenu ličnost zrelije beše intenzivno poštovanje koje je osećala prema svojoj majci.

     Otac joj je bio bogati divljak koga nijedan režim nije mogao osiromašiti. Na njegovim plantažama voća na periferiji Beograda, raslo je  i cvetalo i kad nije bilo sunca i kad nije bilo neba. Ni bombe ni suše nisu delovale na njegovo gazdinstvo zbog čega se pričalo da poseduje čudne sposobnosti što je njegova ćerka  potvrdila još u osnovnoj školi. Računala je brže od svojih nastavnika, pamtila više od drugih učenika. Držala se zapamćenog na časovima, nikada ne radeći domaće zadatke. Vreme posle škole koristila je za čitanje i sticanje ozbiljnog znanja iz udžbenika duplo starijeg komšiluka.

      Kada je prvi put u detinjstvu čula da je veštica to joj se toliko dopalo da je kasnije bilo  nemoguće spustiti je sa tog tripa koji je blaženo vozio do kraja života.

      Svaki kontakt sa njom bio je dramatičan, iscrpljujući, beskrajno smešan, beskrajno tužan, neverovatno opasan, neizvestan, dinamičan i nezaboravan. Ipak, mi kojima je život dodelio Jovanku nismo mogli pomisliti o njoj i nama nešto utešno i zanimljivo. Nismo mogli reći sebi da je ona naš karmički dug ili  kazna za zločine predaka. Bili smo načisto sa tim da ona nije čak ni  lekcija  i da  je nismo sreli samo zato što smo nesavršeni. Svako od nas je nezavisno od uzrasta i pola znao da je Jovanka ušla u naše živote zato što smo zaista, a ne metaforički, prokleti.

        Najviše smo je voleli anesteziranu ili zabravljenu. Rado smo je obilazili  u bolnicama i  zatvorima kada se počela baviti biznisom negde oko pedesete godine.  Najviše bi  je mrzeli kada prilegne malo da odmori, ali ne tokom dana kao normalan svet, nego u ponoć. Preko dana je inače spavala koliko joj volja, međutim to sa ponoćnim ritualom imalo je nekakve veze sa borama i tenom, tako da smo dežurali na smenu kako bi je probudili u zoru pošto joj se ćelije obnove i koža podmladi. Tada bi napokon bila spremna da ustane i radi do jutra, posle čega bi opet padala u san jer je bila alergična na sunce, voće, dnevne poslove, prizemne poslove, fiksno radno vreme i uopšteno, narod.

       Za ženu sa toliko alergija bila  je začudno dobro vaspitana,  stroga, direktna,  energična i ono po čemu  će  je mnogi pamtiti: sposobna  da za  kratko vreme  napravi bogatstvo i da ga isto tako brzo potroši.

       Izgledala  je  kao  kurva  i  tu se ništa nije moglo.  Zakopčana do grla ili otkopčana,  u dugim ili mini haljinama,  s dugom ili kratko podšišanom kosom,  našminkana ili bez šminke,  ništa nije mogla  učiniti  povodom  toga  i  utiska  koji  je  ostavljala u prvom trenutku.  U drugom trenutku Jovanka bi progovorila  i sve  što je živo bi usporilo i zastalo u iščekivanju nekog senzacionalnog događaja,  iako ama baš  ništa nije  bilo  na  pomolu  osim kiše  i otvorene rake. Na sahranama su se  ljudi  naročito  zbijali  oko  nje,  nesvesno  tražeći  neku  predstavu,  neki  izgovor da misaono odlutaju na srećnije mesto pa je Jovanka često recitovala na  poslednjim ispraćajima  vojnih  lica, a redovno i za dosta novca u vojnim kasarnama širom Jugoslavije.

     Na sceni,  dok bi vodila program ili govorila stihove zvučala je bolje i ubedljivije od bilo koje glumice i  to se prosto znalo.  Mogla  je  govoriti  stihove satima,  a da  ljudima  ne bude dosadno dok ih ona govori. Da bude glumica  nije želela  jer  bi to  uključivalo  svlačenje  po naređenju,  a ona se svlačila samo kada ona hoće.

     Seks joj je bio važniji od života.  Protivno  naučnim  teorijama  koje  tvrde da  je  ljudima prvi nagon  vezan  za  opstanak,  pa tek onda za razmnožavanje,  kod  nje  je  bilo obrnuto. Verovatno je kod svih fatalnih žena tako.  Kod  žena koje  nisu  fatalne mestimično već  hronično, tako da je rodila blizance  u devetnaestoj godini.  Ostala je u drugom stanju sa očevim sezonskim radnikom na plantaži voća.

     Niko sa njom nije mogao imati jednostavne odnose, osim onih koji su pobegli blagovremeno. Njena porodica nije mogla pobeći sve i da je htela. Svetila se ocu kontinuiranim skandalima, povremeno mirna, čisto da odglumi zatišje pred buru i sve tako, u ritmu: vruće, hladno, dok ga nije trajno ohladila i oslobodila ostatak porodice njegove tiranije.

     Verovalo se da je  rođena feministkinja, po odmazdama i verbalnom nasilju koje bi sprovodila nad muškarcima koji su joj bili neprijatni, a to je značilo — svi muškarci, osim njenih drugara umetnika i vojnih lica zainteresovanih za parapsihologiju. Prezirala bi i svoje ljubavnike za čijim telima je doslovno, gorela, pre nego što bi se ugasila i odbacila ih bez reči. Govorila je manje kritički samo o svom poslednjem suprugu koji je po njenoj želji sahranio na brdu iznad njene rodne kuće.

     Na sahrani je bilo jako malo ljudi, što se i očekivalo. Moja majka je našu grešnu kumu ispratila rečenicom koju bih okarakterisala kao patetičnu i nedostojnu pamćenja da nije istinita kao udarac malja. I da se u njoj ne spominje jedna Jovankina osobina koja je srećom ili nesrećom, nikad neću saznati, jer je kasno za takva saznanja, obeležila moj život i usmerila ga u pravcu u kome ne bih išla da je nisam srela.

    Majka je  zapalila sveću i rekla: Jovanka, budi hrabra kao što si uvek bila.   

     Prvi put sam sam se susrela sa Jovankom na samom ulazu u Luna park na Kalemegdanu, 1973. godine. Moja majka nas je tada upoznala dok sam se ja stidljivo skrivala iza njenih leđa, ogrejana toplinom Jovankinog širokog osmeha, hipnotisano zagledana u njene blistavo bele zube i šarmantan razmak između jedinice i dvojke, za koji su starije devojčice pričale da je odlika devojaka koje će imati srećan život.

      Jovanka se spustila u čučeći položaj, povukla me za suknjicu i poljubila jedno moje oko, nastavljajući da me proučava s neskrivenom radoznalošću. Druga stvar koju sam primetila zagledana od stida u zemlju bile su njene patike i nogavice farmerki. Do tada nisam videla nijednu mamu tako odevenu. Kada se okrenula da pozove svog sina, mog vršnjaka, njena gola ramena me ostaviše bez daha. Nosila je takozvanu majicu bez leđa. Kosa joj je bila duga, ravna, kao ugarak crna, sa oštro podrezanim šiškama u Kleopatra stilu. Nije imala nikakvu lakiranu pečurku na glavi ili bilo kakav nagoveštaj da je sklona materinskim frizurama tog vremena. Ona, u stvari uopšte nije izgledala kao majka nego kao vedra turistkinja sa onom specifičnom iskrom sunca u očima kojom  turisti posmatraju neobične građevine tokom putovanja.

       Sin joj je bio moje visine, ali je delovao premršavo i sićušno, ćutljiv i nezainteresovan za nas.

        Dugo posle našeg prvog susreta nisam mogla prestati da  mislim na nju i  da pričam o njoj svakome koga sretnem. Kako sam imala samo sedam godina protekle su još dve godine dok sam otkrila na koji  način da ucenim majku da me odvede da vidim Jovanku.

       Naš drugi susret desio se opet na Kalemegdanu, samo bez njenog sina i u restoranu. Sa Jovankom je bila mlada brineta, krhke građe, našminkana pastelnim bojama, dugih, besprekorno nalakiranih noktiju i duge kose skupljene u neobavezan rep.

      Jovanka je izgledala  potpuno  drugačije.  Još  uvek  je na licu  imala  tešku  scensku  šminku.

Vidljivo usplahirena, govorila je neprestano. Nije se osmehivala i retko kad bi pogledala ka meni. Nisam razumela o čemu govore, ali sam naslutila da je reč o nečemu opasnom i da će u  tome  što treba da se desi učestvovati i moja mama. Zanimljivo, da sam tada više gledala  tu drugu ženu koja je neprestano pušila i koja me milovala pogledom sve vreme, zainteresovana za mene isto koliko i za taj uznemirujući događaj koji će uslediti u budućnosti.

     Kada smo se vratile kući, počela sam se raspitivati o onoj drugoj ženi za stolom, ali majka nije bila raspoložena za priču, rekavši više sebi nego meni: to nam nije trebalo. Iznenadila sam se nekoliko dana kasnije kada mi je objasnila da nije nam trebalo, nema veze sa mnom i sa njom i da će da me pošalje kod Jovanke na nedelju dana tokom zimskog raspusta da je bolje upoznam i da vežbam matematiku sa njom. Nije smela da me ostavi samu u stanu dok radi.

     Za godinu dana tokom kojih sam gotovo svaki drugi vikend, duži praznik i pola letnjeg raspusta provela u Jovankinom stanu na Dorćolu saznala sam stvari koje su me žestoko udaljile od drugarica  jer je retko koja curica znala sredinom sedamdesetih, pod Titovim okriljem,  šta je telepatija, reinkarnacija, parapsihologija, bioritam, orgazam, Buda, joga, Sveta Petka, astralna projekcija, erotska poezija, natalna karta, vinska karta, abortus, kontracepcija, hipnoza... Upoznala sam  članove dva ansambla sa kojima je Jovanka nastupala, čak i one iz Slovenije. Ništa ih nisam razumela, ali smo se ipak srdačno ispričali. Dobila sam knjigu: "Život posle života"  od jednog hrvatskog generala,  uz napomenu da je ne pokazujem svakome i da ne kažem ko mi je knjigu poklonio.

      Njen sin je često bio odsutan, provodeći vreme sa ujakom. Kada bi se desilo da bude prisutan razvlačio se mrzovoljno nimalo fasciniran čudnim narodom u gotovo svim sobama i okorelim, prljavim sudovima koje smo morali prati kada Jovanka spremi špagete ili puding za ručak oko osam sati uveče.

      Kuvao nam je Bata, šef ansabla "Paloma" i neki od članova, što bi  me jako radovalo. Njima ništa  od sudova ne bi krvnički zagorelo.

      Tokom te godine, moj zanos Jovankom sveo se na razumnu meru. Shvatila sam da će uvek biti stroga i oštra, jako gruba prema sinu, zahtevna i nestrpljiva, a najpre, prezriva i cinična na svaku slabost duha i tela kod onih koji više nisu novorođenčad. Ni deca ni starci nisu smeli roptati u njenom prisustvu i žaliti se na bilo kakav duševni ili telesni bol duže od nekoliko minuta. U svemu ostalom bila je očaravajuće biće sa opako zavodljivim pandemonijumom od glasa, tako da su njene gluposti,  površnosti, neznanja, drskosti, poluistine i sumnjiva otkrića zvučali rajski samo zbog načina na koji je govorila.   

      Govorila je svečano, kao da smo svi na pozornici. Nismo bili njena publika nego učesnici predstave koju igramo zajedno sa njom i koja je, jasno, veoma značajna.

       Jednog dana ostala sam sama u  velikom salonskom stanu. Neko je pozvonio, ali kako nikome nisam smela otvoriti vrata jer su svi važni Jovankini prijatelji imali ključeve ili dolazili u sumrak, postojala je mogućnost da je sa druge strane njen bivši muž ili još gore: sudski izvršitelj. Produžila sam do kupatila da operem ogroman, podeblji veštački kaktus koji je Bata koristio na sceni. Tada sam začula sopstveno ime. Neko sa druge strane me dozivao i objašnjavao da je Jovanka rekla da smem da  otvorim vrata. 

     Kada sam  joj  otvorila izgledala  je  isto kao kad sam je videla prvi put. U velikoj kesi imala 

je hranu za mene i Jovankinog sina: kifle, čokolade, sokove, bombone, šunku, kačkavalj, džem, med, keks, žvake, banane i najbitnije, hleb.

     Jovanka nije kupovala hleb često. Decu je hranila veoma retko, potpuno nesvesna njihovih ovozemaljskih potreba. Prijatelji su to znali i često  donosili kese sa hranom. Novac koji joj je moja majka davala trošila je na vino, ploče, knjige i garderobu za mene, iako joj to niko nije tražio. Tog dana otišla je u kupovinu iz koje se vratila s pakleno skupim dečjim lakovanim sandalama zatvorenih prstiju,  dva broja manjim od onog koji sam nosila.

     Šta se tada desilo između mene i krhke brinete još nisam uspela da odgonetnem, ali gotovo da su nas zatekli zagrljene i uplakane. Svaka od nas  je plakala za svoj račun i iz razloga koje nismo objašnjavale jedna drugoj. Ja sam najverovatnije plaklala reagujući na mentalnu atmosferu u Jovankinom stanu koja je dosegla usijanje kada sam slučajno nekoliko noći ranije čula jednog generala kako  je ohrabruje govoreći joj da će ona to moći i da će samo ona to moći i niko drugi.  I da nema šanse da bude uhapšena.

    Jovanka je sedela spuštene glave i grizla donju usnu, nimalo ubeđena u njegove reči. Potom se sledećeg dana u zoru istresla na mene posle noćne more koju sam imala, nazvavši me kukavicom i plačipičkom. Trećeg jutra je odvela sina kod njenog brata što je značilo da joj se raspoloženje pogoršava i da nema nerava da sluša njegovu seljačku muziku i viceve koje je čuo od dede, to jest, njenog oca.

    Mudra, kao i sve devojčice koje su po dolasku na svet zatekle neprijateljsko okruženjenje  bila sam prinuđena da vema rano razvijam intuiciju. Osetila sam da ne treba da pričam pred majkom i Jovankom da sam krhku ženu zavolela zauvek i neopozivo. Ništa nije učinila za mene, osim što je gledala u mene kao da sam  bitnija od svega što se dešavalo tih dana i što se ticalo, najpre,  njenog i Jovankinog opstanka. Kasnije, kada su je slavili i hvalili, vređali, osporavali, ogovarali, progonili, žalili, ostala sam dosledna ćutanju, baš kao i sada. Nikada ne bih napisala nijednu reč kojom bih svedočila o njenom životu, a postojala su svedočanstva makar u vidu ogovaranja, čak i u njenom užem krugu. Njene knjige imam ali ih ne čitam. Osim jedne pesme, nijednu više ne znam i ne želim da znam. Žena iz tih pesama, intervjua, priča i  urbanih legendi nije ista osoba koja je plakala u ćošku sa mnom, bolno i glasno kao da je i sama dete.

         Kada se Jovanka vratila počela je lakrdijaški opisivati moju noćnu moru, a čim se spustio mrak svi su  samo o tome pričali i smejali se toliko da su brisali suze koje su im se skupljale u uglovima očiju. 

       Valjda im je bio potreban taj smeh kada su počeli pristizati sa svih strana sa sve Marijom, balerinom iz Slovenije, raspremati se i spavati na podu u vrećama za spavanje. Sledećeg jutra Jovanka  je rekla  da nam je potrebno još jedno dete da sedi iza pozornice kako bi sve delovalo uobičajeno. Poslala je kola po njenog sina. Razumela sam da je vrag odneo šalu i da se ta predstava isuviše dugo priprema i dogovara da bih je shvatila kao izlet do vojne kasarne na periferiji.

       Pred sam polazak stigla je i moja majka u pratnji oficira sa kojim je izlazila okićena u sav nakit koji smo imali u kući, umazana u zelenu senku iznad očiju na koje nikada nije dopuštala da joj se nanese maskara, tako da su joj, ne samo kapci, nego i trepavice bili zelene boje. Pogledala je u mene kratko, gurnuvši negde daleko njenu patološku brigu za moju dobrobit i gotovo surovim tonom rekla da će ona biti u publici, a ja iza kulisa i da će, ako nešto krene po zlu, čika koji stoji pored nje ubaciti brzo u automobil Jovankinog sina i mene. Odvešće nas kod Jovankine majke gde ćemo uživati u voćnjacima i travi dok ona ne dođe po nas. Usudila sam se da je pitam o čemu se radi, ali ona uopšte nije slušala moj glas, već samo sopstveni, dok se udaljavala da srdačno pozdravi i izljubi brinetu sa kojom se u međuvremenu zbližila i sa čijim drugarom je počela izlaziti. Kada sam se uverila da je i majka na strani te žene pao mi je kamen sa srca.

      Tokom puta pričalo se opet o mojoj noćnoj mori. Osetila sam gotovo fizičku potrebu da na  tom  putu do kasarne vratim sećanja unazad, na godinu iza nas, da upamtim Jovanku kakva je bila pre nego što sam je istovremeno počela i voleti i mrzeti. Učinila sam to zato što sam  osetila da se nad njom nadvila neka opasnost više nego nad bilo kojom prisutnom osobom i da je ona pod velikim pritiskom jer je sve zavisilo od nje  kako su najednom svi počeli govoriti, dok im ona nije naredila da umuknu i pričaju o nečemu drugom.

      Kada ste zanosno lepa, paganstvu sklona crnka, kojoj ispod balkona u podne pod dejstvom alkohola (dolazeći pravo sa aerodroma i Pulskog festivala) na kolenima kleči jedan od vodećih filmskih reditelja tadašnje Jugoslavije, prosto vam se može da mu ne otvorite vrata dok ne proverite njegovu natalnu kartu.   

       Jovanka se vazdan dvoumila između glume i astrologije, dok je tamnoputa žena u indijskom sariju spremala hranu sinu koji je živeo sa njom. Drugog sina joj oduzeše zbog njegove bolesti. Žena u sariju bila je jedna od gostujućih članica asambla "Paloma". Sa njima je Jovanka često nastupala širom Jugoslavije, najavljujući njihove pesme njenim prodorno obarajućim glasom.

       Još nisam srela lepoticu koja tako dobro zna matematiku, a da nije profesor. Ne samo što je znala da odvrne glas na najjače, nego i ruku, pa kad vas ošamari ne znate šta vas je onesvestilo frekvencija ili dlan.

       Lepota bez ludila ništa ne znači,  beše njena nema poruka upućena meni koja nije urodila plodom. Nemam ni njenu lepotu ni njenu neustrašivost. Bog da joj dušu prosti, da slika nije znala, mada joj se to za života nije smelo reći.

        I dok je Bata, nastanjen posle razvoda u jednoj od soba Jovankinog velikog stana, molećivo urgirao da se hitno pusti u kuću proslavljeni hrvatski filmski radnik da ne gleda narod šta pravi od sebe, ona reče da se na gramofonu promeni ploča i da se svi smirimo dok uz pesmu Mirej Matje slaže i razlaže brojke, a mi venemo od sramote. Čak i ja, labilna na filmsku kameru ućutah, setivši se moje agonije kada sam po kazni morala da prespavam u sobi pokojnog joj svekra gde beše izloženo njeno slikarstvo. Ubilo me tek jedno ulje na platnu sa koga je u mene nemilosrdno gledalo ogromno plavo oko. Iz njega su kapljale suze u bokal. To delo Jovanka je naslovila  baš tako: "Bokal suza".

      Mislim da sam u prošlosti par hiljada karaktera posvetila analizi tog nimalo tužnog oka i mojim naporima da zaspim u sobi Plavobradog, međutim sve se okončalo sablasnim krikom. Uzrok beše jastuk, koji sam toliko čvrsto grlila te on puče i iz njega ispade skalp. Ta bubi frizura u mojoj ruci bi povod da mi se Bata, upravo pristigao sa neke tezge, prvi put osmehne. Van scene bio je težak mrgud. Jastuke u toj sobi je baš on dopunio odbačenim pozorišnim perikama dok je tu boravio. Kasnije se preselio u najudaljeniju prostoriju u stanu da bi mogao noću da svira gitaru za svoju dušu.  

     Dok sam razmišljala o tome kako je taj košmar godinu dana kasnije smenila noćna mora u istoj sobi, svima smešna, osim meni, uveliko smo bili na parkiralištu. Izašla sam ošamućena vrelinom u kombiju u još zagušljiviji dan. Oni koji su stigli pre nas gledali su me i dalje, jednako pričajući o mom podvigu od pre neku noć kada sam sva Jovankina platna skinula sa zida, okrenula ih naopako i okružena čisto belim površinama zaspala uz svetlost, ne samo lampe, nego i lustera.

    U neko doba noći Jovanka je kuvanjem ručka koji se sastojao po običaju od špageta i nekoliko preliva uključila sve ringle, rernu, bojlere i ventilatore, ali to nije izazvalo kuršlus nego laka eksplozija sa starog Batinog rešoa u njegovoj sobi, gde je ona izdvojeno, dalje od mirisa luka, pokušavala skuvati vino za neki komplikovani sos. Setila se da joj se u toj sobi nešto kuva tek kada je plamen suknuo odatle. Gaseći plamen Batinim sombrerom, usudila se da odlepi zapaljenu šerpu sa ringle, otkinuvši pritom i ringlu sa te starudije posle čega je usledio nestanak struje i još jedan plamen dok je ona trčala  ka kupatilu  s bakljom od šerpe zalepljene za ringlu, a ja stajala u dovratku vrišteći iz petnih žila kroz mrak.

     Kasnije, kada smo se smirile i isterale dim iz stana pitala je šta sam sanjala pre tog bezazlenog požara. Kada sam joj ispričala osmehnula se samozadovoljno dok je njen dečko proveravao osigurače, nosio rešo u kontejner i raspremao krš koji je napravila. Ništa mi nije rekla o značenju mog sna. Nastavila se smeškati i dalje. Sledećeg dana je svima duhovito i osvetnički pričala šta sam se usudila uraditi njenom slikarstvu.

       Poruka je bila jasna. Sviđa joj se što sam se suprostavila njenom autoritetu skrnaveći joj izložbeni prostor, ali  to  se nikako nije svidelo njenim slikama te su  se one pokušale zavući u moj krevet, okrenute pravilno i onako kako treba da stoje, a ne naopako.

       Tog dana, čekajući da nas pozovu iza improvizovane pozornice da sednemo na kartonske kutije izbegavala sam pogled Jovankinog ogorčenog sina koji bi radije bio kod dede i prisustvovao pečenju rakije nego istorijskom trenutku za književnost i feminizam. Ubrzo pomislih kako je sve to nevažno spram onoga što nas čeka za samo pola časa, iako nisam znala šta bi to moglo biti.

       Pre početka priredbe, kako su taj događaj zvaničnici definisali, provirila sam iza zavese. Majka, njen pratilac i brineta smestili su se u prvi red i tobože neobavezno razgovarali. Vratila sam se na moje mesto, sela na kutiju i osetila poznatu mučninu koja me često obuzimala tokom vožnje autobusom. Imala sam skupe nove sandale i prazan stomak jer su umetnici zaboravili da bi trebalo da jedem. Uopšteno, nisam mogla da se setim kada sam jela zadnji put, a iz kese pune hrane za decu koju je donela žena sa kojom sam dušu isplakala  ništa  nisam okusila. Znala sam da ću povratiti i da mi Jovanka tu slabost neće oprostiti ako sazna za to. Već sam počela pogledom tražiti mesto gde bih se mogla sakriti, izuti bosa i povraćati, kad se oglasi Bata. Počelo je bez najave, pesmom, a onda i horskom pratnjom. Potom sam videla Jovanku u dugoj crnoj suknji i širokom  srebrnom kaišu koji je isticao njen struk i grudi jedva zauzdane belom košuljom zakopčanom do grla. Nije imala nikakav nakit osim neobično interesantne šnale na kaišu. Nokte je ostavila u sedefastoj boji umesto da ih premaže crnim lakom koji je sama pravila zato što se još nije proizvodio u Jugoslaviji. Izgledala je više nego normalno bez ekscentričnih detalja. Čak je smanjila i šminku te se svako mogao opustiti pred tom ozbiljnom, svedeno odevenom ženom, istina, neverovatno zgodnom. Stigla je do mikrofona uspravnog držanja i sigurnog hoda. Zatim se oglasila njenim magnetičnim glasom, odvraćajući pažnju prisutnih sa Marije koja je upravo odigrala neki španski ples uz Batinu muziku,  povlačeći  suknju  uvis više no obično po savetu njenog ljubavnika, generala u publici. Dugo je Jovanka  govorila  spuštenog pogleda, što je bilo malo čudno. U trenutku kada je promenila stil i usmerila svoje tamne ambis oči ka publici zarobivši  poglede  prisutnih vatrom koja je plamtela u njima znala sam da ću stradati od nje jer ću sigurno povratiti.

       Jovanka se nenadano počela  ponašati poput  prkosnih  partizanki u filmovima. Stajala je kao da stoji pred Nemcima koji je imaju streljati, dok se njoj tako lepoj fućka za to. Ona će im reći ono što niko ne sme da im kaže i što će oni dugo pamtiti pošto joj rafali iskidaju košulju i krv vrisne na sve strane, ostavljajući njene egzekutore zapanjene rečima čije će ih značenje progoniti još dugo posle njene smrti.

      Umesto krvi, vrisnula je ona, izgovorivši poslednji stih  pesme krhke brinete sa kojom sam onoliko plakala. Počela sam trenutno da povraćam preko mojih sandala i patika Jovankinog sina, koji je bio toliko sablažnjen onim što je je upravo rekla  njegova majka da nije pokušao ni instiktivno da se pomeri dalje od mene, dodavši tada još jedan razlog njegovoj dugoj listi razloga da joj  trideset pet godina kasnije ne ode na sahranu. Dok mi  je u ušima odzvanjao Jovankin krik: "Jebem se srcem!", nisam sebi dozvolila da prestanem da osluškujem publiku, čekajući dogovoreni, namešteni aplauz našeg prijatelja generala.

      Mogla se dodirnuti napetost u vazduhu, zgranutost i oklevanje prisutnih. Potom je usledio  mentalni džudo između zacementirane Jovanke i  publike. Stajala  je neustrašivo na bini, pržeći prisutne pogledom, luđa no ikad, odbijajući da se nakloni i udalji bez zadovoljavajućeg aplauza, boreći se sama protiv cele kasarne. Jedan pramen kose joj se u toj borbi njihove i njene volje podigao iznad temena, kao da je dunuo vetar,  povukavši sa sobom i njene šiške —  ostavljajući je golog čela koje je odavalo njenu mladost. Imala je jedva trideset godina.

      Napokon je usledio  isuviše anemičan  generalov aplauz kome se pridružilo još nekoliko usamljenih ruku. Kada sam pomislila da više nije važno šta će biti sa nama, začula sam neki prasak. Učinilo mi se da je grom udario negde i da će kiša svakako oprati sandale koje mi je Jovanka kupila.

      Nije bilo kiše.  Ljudi su ustajali sa svojih sedišta. Žene vojnih lica su plakale. Nastalo je sveopšte komešanje dok su se visoko podignuti buketi raznobojnog cveća, iza kojih se nisu videle glave vojnika koji ih nose, kretali ka Jovanki i brineti, koja je sada već stajala na pozornici. Kada je jednom počeo, frenetični aplauz nije prestajao. U mojim ušima je sve udaralo ko zna koliko puta jače, dok mi je brineta brisala usta i sandale papirnom maramicom nakvašenom vodom, a Jovanka sve to nadgledala, masakrirajući me pogledom, spustivši se na zemlju isto onako brzo kako je maločas uzletela.

      Ispostavilo se da sve nije bilo tako brzo kako mi se učinilo. Potrajalo je mnogo duže. Jovanka je izlazila još nekoliko puta da se pokloni, ali ja to nisam videla. Shvatila sam da je žena koja me gotovo okupala papirnim maramicama uspela u nečemu te je upitah ono što sam odavno htela da je pitam. Kako se ti zoveš?

     Gordana, odvrati ona i zagrli me silovito.

     Bilo je to prvo zvanično predstavljanje pesnikinje erotske poezije Gordane Stošić.

     Mnogo godina kasnije i nedugo posle zadnjeg rata kada su se odnosi imeđu Srbije i Hrvatske stabilizovali u Srbiju je stigao  general Jure. Došao je na neki specijalistički pregled, obišao nostalgično Beogradske kasarne i posetio Gordanin grob, trudeći se da ne spominje više od podnošljivog majci i meni. Na kraju nije izdržao i izneo nam je teoriju o tome da se Gordana nije ubila, već da je ubijena. Objasnio je da je njeno samoubistvo tanko kao i grana o koju se obesio Branko Miljković te da je pogoršanje Gordaninog duševnog zdravlja, njena hospitalizacija,  materijalna beda u koju je pala, flert sa smrću koji je već imala,  lažne i prave priče o prethodnim pokušajima suicida... Da je sve to bilo pokriće da ona bude gurnuta sa krova, ne samo zbog loših stvari koje su se njoj  desile na Kosovu kada je otišla tamo da predaje, već i zbog nekih nedopustivih stvari koje je tamo videla.

       Majka i ja ništa nismo rekle na to. Samo smo klimale glavom tom ljubaznom čoveku, velikom drugaru, boemu i ljubitelju umetnosti,  čisto da mu ne bude neprijatno i da ne pomisli da ne slušamo šta nam govori.

       Za mene Gordana se ubila onog dana kada je objavila svoju prvu knjigu.

       Moja majka,  još uvek čeka da se otvori slučaj Gordane Stošić, verujući da se nje sećaju  u Srbiji te da bi naknadnom pravdom njen grob  možda mogao biti okađen.

        Ja ne čekam ništa.

        Danas volim razne slike i slikare. Imam i kopnene i vodene faze. Recimo, vodena. Kada se setim vode, onda je to Nikola de Stal. On i Gordana imaju nešto zajedničko. Skočili su u smrt dragovoljno sa njihovih krovova i bili su približno istih godina u tom trenutku.

     Svi ćemo biti prah na kraju, a mnogi  umetnici  ništa autentično nisu stvorili. Prošli su kroz umetnost kao goveda kroz ispašu.

     Uostalom, umetnici u smrt uopšte i ne veruju. Zato se često prisno i bezazleno sa njom igraju. Sada bi kuma Jovanka reka: Ko je Faust, nema prava da se žali na sudbinu.

     Kada sam je pitala ko je taj Faust, gotovo mi je odrubila glavu. Potom je donela Geteovu knjigu  iz biblioteke i predložila da je odnesem u moj dom da je sudski izvršitelji ne zaplene. Kada sam ušla u kuću noseći samo knjigu u ruci, htela je majka da mi odrubi glavu jer bi sudski izvršitelji mogli zapleniti servis od kobalta, pa je otišla taksijem po šolje i tacne psujući kao kočijaš.

     Tako sam tada, kao i danas, ostala sama u stanu sa "Faustom" kako i dolikuje ženi kroz čije detinstvo je prošlo isuviše poslednjih heroina.              

                                

Kroz led  - Slavica Trajković