Saberite se gospođo!
Nije lako biti moje unuče i moj fotomodel. Srećom, ovaj mladić je decembarski čovek, kao i ja, tako da ima razumevanja za mene.
 |
| Help! |
Sve bi ovo nekako i prošlo (baba ko baba), da se nije pokazalo da nije lako biti ni moja prva komšinica, ukoliko mi je fotomodel. Pogled mačke u parteru naše kuće, koju sam danima vrebala iz grmlja, sve govori. I kroz zatvorene prozore i žicu na oknima iz njenog pogleda jasno čitam da mi je rekla: Saberite se gospođo!
 |
Please madam, leave me alone!
|
Napokon, ispostavilo se da je teško biti i (moja) slučajna prolaznica, ukoliko me sastavi inspiracija. Inače, baka i deka ove devojčice su dozvolili da je fotografišem, čak su i navijali: Slikajte je, slikajte je, ali dete se dalo u bekstvo, iako mi rekoše da je rođena glumica. I naletela sam na nju u dramskom trenutku. Ona ljutito sedi na pragu radnje, a oni je mole da ustane i pođe sa njima.
Samo što sam pomislila da odustanem, jer sam i odustajala u protekle tri godine bar tridesetak puta od fotografisanja, predomislih se kao i sve tinejdžerke. Nekako verujem da je bolje da škljocam po ulici nego da ispod imena na Tviteru napišem, baš danas, ma sad odmah: Viktorova baka.
Pet do sedam puta nedeljno padam u iskušenje da to uradim. Mrtvački znoj me obliva od silne samokontrole. U prošlosti uopšte nisam mogla da razumem ljude koji pišu takve stvari (Anin tata, Milošev ujak, Nemanjina tetka) ali sada im, gotovo, zavidim. Ta pusta ljubav mene uvek nekako demolira i demantuje.
Comments
Post a Comment