Jer, ne zaboravi, prijatelju moj, ja bejah mrtva

   

   

Bejaše mesec lipanj kada Ga videh prvi put. Šetao se pšeničištem kad naiđoh sa svojim dvorkinjama, a bejaše sam. Ritam koraka bejaše Mu drugačiji nego u drugih ljudi, a takvo kretanje tela kao u Njega još nikad do tad nisam videla. Ljudi ne koračaju zemljom tako. A čak ni sad ne znam hodaše li brzo ili sporo. Moje dvorkinje upirahu prstom u Nj i stidljivo šaptahu među sobom. A ja zastadoh na tren i podigoh ruku da Ga pozdravim. Ali se on i ne osvrte niti me pogleda. I omrznuh Ga. Bejah odbačena natrag u se, i bi mi hladno kao snegom zavejanome. I zadrhtah. Te noći videh ga u snu; posle mi rekoše da sam u snu vrištala i premetala se po postelji. Bejaše mesec vožanj kada ga opet videh, kroz prozor. Seđaše u senci čempresa naspram mojega vrta, i nepomičan bejaše kao da je od kamena isklesan poput kipova iz Antiohije i drugih gradova Severne Zemlje. Moja robinja, Egipćanka, pristupi mi i reče: „Onaj je čovek opet ovde. Eno ga sedi naspram tvojega vrta.“ I ja se zagledah u Nj, a duša mi ustrepta jer bejaše divotan. Telo mu bejaše skladno, kao da mu je svaki deo u ljubavi sa svim ostalima. Obukoh damastnu haljinu, iziđoh iz kuće i pođoh k Njemu. Beše li to moja osamljenost, ili pak miomiris Njegov što me privuče k Njemu? Beše li to čežnja očiju mojih što žuđahu za lepotom, ili to beše divota njegova što potraži sjaj očiju mojih? Čak ni sada to ne znam. Koračah prema Njemu u svojoj odeći mirisnoj i sandalama zlatnim, sandalama što mi ih darova rimski kapetan, upravo ovim sandalama. A kad mu priđoh, kazah: „Dobro ti jutro“. A on odgovori: „Dobro ti jutro, Mirjam.“ I zagleda se u mene, svojim poput noći tamnim očima proniknu me kao ni jedan muškarac dotad. I odjednom bejah kao naga, i bi me stid. A ipak bejaše samo rekao: „Dobro ti jutro.“ Onda ga upitah: „Zar nećeš doći u moj dom?“ A on odgovori: „Nisam li već u tvom domu?“ Tada nisam shvatila značenje Njegovih reči ali sada shvatam. I rekoh: „Zar nećeš sa mnom obedovati hleba i vina?“ A on odgovori: „Hoću Mirjam, ali ne sada.“ Ne sada, ne sada, rekao je. A u tim dvema rečima bejaše huk mora, bejaše pev vetra i drveća. I kad ih je uputio meni, život je progovorio smrti. Jer, ne zaboravi, prijatelju moj, ja bejah mrtva. Bejah žena rastavljena od svoje duše. Živeh daleko od ovoga „ja“ koje sada gledaš. Pripadah svim muškarcima i ni jednome. Zvali me bludnicom, ženom opsednutom sa sedam duhova. Proklinjali me i zavideli mi. No kad su se Njegove oči poput zore upile u moje, sve zvezde moje noći utrnuše, te postadoh Mirjam, samo Mirjam, žena što više ne zna za svet koji je poznavala i nađe se na novim obalama. I tada mu ponovo rekoh: „Dođi u moj dom i podeli sa mnom hleb i vino.“ I On upita: „Zašto me pozivaš da ti budem gostom?“ A ja mu odvratih: „Ja te molim da dođeš u moj dom.“ A zvao ga iz mene sve ono što bejaše zemlja i sve ono što bejaše nebo. Onda se on zagleda u mene, a podne očiju Njegovih obasjane, i reče: „ Imaš mnogo ljubavnika, a ipak te samo ja volim. Drugi muškarci u tvojoj blizini vole sebe. Ja u tebi volim tebe. Drugi muškarci vide u tebi lepotu koja će uminuti pre nego li njihove godine. No ja u tebi vidim lepotu koja neće uminuti, i u jesen tvojih dana ta će se lepota bez straha ogledati u zrcalu i neće joj biti neugodno. Ja jedini volim ono nevidlivo u tebi.“ Zatim reče tihim glasom: „Odlazi sada. Ako je ovaj čempres tvoj, a ti ne želiš da sedim u njegovoj senci, poći ću svojim putem.“ A ja mu vapijući rekoh: „Učitelju, dođi u moj dom. Zapaliću ti tamjan i oprati noge u srebrnom umivaoniku. Stranac si a ipak nisi stranac. Zaklinjem te dođi u moj dom.“ Onda On ustade, pogleda me isto kao što će godišnja doba gledati dole u polje i nasmeši se. I opet reče: „Svi te muškarci vole radi sebe. Ja te volim radi tebe.“ I s time ode. Ali nikad niko nije koračao kao što On koračaše. Beše li to lahor što iz mojega vrta krenu put istoka? Ili to beše oluja što će sve protresti do temelja? Nisam to znala, No onaj dan smiraj njegovih očiju ubi đavola u meni i ja postadoh žena Mirjam, Mirjam iz Magdale.

 

Isus, sin čovečji - Halil Džubran     

 

 

 

U letopisu o Timočkoj Krajini,  veoma starom, u opisu svega i svačega: od pašnjaka do kule ili izvora, piše jasno: Mirejine šume. U sudskoj presudi o mom nasledstvu piše: Mirejine šume.

Čudan je istočni rezervat, kako volim da zovem kraj iz koga potiče moj otac. Najpre, zbog reči, rezervat. Rezervat  mi je inače drag izraz, gde god bio na kugli zemaljskoj, sve dok u njemu ima Indijanaca u srcu i  Zaječarske administracije.

Čak i deci istog oca, jedno slovo menja prezime. Od nas troje jedno nema j u prezimenu, što Zaječarski okrug nije našao za shodno da ispravi.

Mireja, katoličko ime, specifično za Hrvatsku, osvanulo je kod Timoka,  u vidu nasledstva i u rodoslovu tipa: Svetozar, Dragutin, Svetozar... Rodoslav mog oca je prilično prostodušan, tako da im se imena nižu bez preterane maštovitosti, stoga su  šume mojih predaka, imenom,  čista egzotika. Tragajući za poreklom imena stigla sam do Francuske i jednog Nobelovca, preko Van Goga, upetljanog u slavnu poemu tog Nobelovca o devojci koja bi u Francuskoj bila Mireja, posle čega je Van Gog, počeo da se potpisuje kao Vinsent,  jer se tako zvao i njen nesrećni momak.

Bogata devojka i siromašni mladić, bežeći od predrasuda u Provansi,  utočište traže u Crkvi Svete Marije Magdalene, što slavnog istoričara, koji je napravio realnu priču o Mariji Magdaleni, dovodi do korena samog imena i temeljne analize umetničkih ostvarenja, inspirisanih korenom imena svetiteljke. Mirjam, Mireio, Mirea, Mirej - Marija, jasno. Međutim,  ima mnogo biblijskih Marija. Kako znati koja je Marija Magdalena?

Prepoznaćete je po vatrenosti  kojom su ljubavnici,  grešnice  i umetnici gonili ovu svetiteljku i kičicom i perom. U pravoslavnom svetu ona je Sveta Marija Magdalina i veze nema sa čuvenom biblijskom grešnicom i kamenovanjem.

Od svih umetničkih iluzija o ovoj svetiteljki, koju istoričari vide na način koji umetnicima nije inspirativan – kao stariju, obrazovanu i razumnu ženu, meni je najdraža iluzija, nastala Džubranovim perom. Bila bi to... Mirjam iz Magdale,  i ona iz moje šume. Mora da je neki lik iz mog kraja bio zaljubljen u katolkinju, a onda je neka od onih čudnih baba, inatu i vlaškoj magiji sklona, smislila zgodno  ime unuku i stvorila Miriju... No, zakasnila je. Geometri i sud su bili brži. Mirija je ostao, kao kompromis, jer se s tim bakicama niko ne šali –  te žene potežu i kadionicu s tamjanom kao pištolj, a kako tek potežu neke druge stvari, u ponoć, na raskrsnici...

Sve o tom istraživanju  zabeležila sam na mom Pinterestu jer je tamo svako istraživanje  sigurnije nego u mom računaru.  Više puta su mi napravili reciklažu i veliko spremanje mojih rukopisa i  književne građe u protekloj deceniji. 

        https://www.pinterest.com/slavica1412/mirjam-iz-magdale-o-imenu/

Srećom, imam te šume, pa  i u najcrnjem, kontinuiranom očajanju, ostaje nada da će se jednom otkriti viši smisao decenijskog pakla - a u nekim slučajevima je trajao i duže.

Jasno, zakon je tu da deluje na racionalan način. Utehom se ne bave.

Utehe nema.

Roman mog života, čista fikcija - fikcija kojoj sam stremila od samog početka – taj ukradeni roman je ubijen. On je razvlačen po Tviteru, prevođen, najpre, na španski, a potom i na francuski, engleski, nemački, turski...  Likovi iz mog romana su poslužili kao nikovi za lažne, a i prave folovere, poslate da me vređaju do smrti na raznim jezicima.

Ljudi iz Srbije koji su ovu mašineriju zla pokrenuli odgovaraće pred zakonom, to je već izvesno. S tim ja veze nemam, to je prosto zakon, a taj zakon kaže da je to krivično delo i da imam prava da koristim moj računar i moj internet, sve dok plaćam račune, a oni nemaju prava da koriste moj računar nepozvani, ni da preturaju po mom rukopisu, a kamoli da me kontrolišu 24 sata, godinama.

Na ovu količinu iživljavanja sam oguglala odavno, tako da nije problem nastaviti  roman zbog njih. O, njima ne mislim da su ljudi, uopšte. A, još manje mislim da su umetnici ili intelektualci. Ono u čemu držimo um, odaje ko smo. Tako da je stanje u kome su ovi ljudi držali um i akcije koje su preduzimali odalo ko su oni.

Problem su psihoanalitičari - hobisti. Osobe sa portala za kulturu. Ljudi  koji su razvlačili i analizirali moje junake iz neobjavljenog, nesređenog rukopisa. Ljudi koji su svojim uticajem  favorizovali to nasilje, dakle,  predstavnici naše kulture i inteligencije, od kojih neki pretenduju da dosegnu  „žitija svetih“  na medijskom nebu, i to porodično, rekla bih.

To je kost u mom grlu.  Ona se zove – interes, u kombinaciji sa ruganjem i ponižavanjem, koje uz silan smeh može da premosti razlike u obrazovanju i talentu aktera, pa kad se spoji zadovoljstvo i posao, u konačnom ishodu, izdaće vas ama baš svako, ako ta iscrpljujuća priča traje predugo.

Imala sam sreće da sam do trećeg razreda promenila tri osnovne škole, te nemam  senzacija na temu detinjstva i svega što je tu obrisano zauvek. Ako čoveku i treba sećanje na detinjstvo, a kažu da je potrebno makar u staračkom domu, uvek mi ostaje neki drugar, iz neke od tih škola. Broj se sveo, na drugu, po redu.

 Zašto?

Možda zato što nisu želeli da šalju decu na televiziju, po svaku cenu, ili u to vreme još uvek nisam igrala lastiš i privukla pažnju nekog dečaka, koji se sviđao nekoj od mojih drugarica. Kako god da okrenete... Opet je neki interes u pitanju  i to je u redu. Dok se ne pokaže – da nije u redu. Kako  nisam nikakav autoritet, ni merilo bilo čega, ostaje samo da sačekam da zakon kaže šta tu, tačno, nije bilo u redu.

Zapravo, ostali su mi svi, koje nikada nigde nisam opisala, a njih ima dosta i čuvala sam ih za taj roman. Oni bi bili stanari Mirejinih šuma, u romanu o Mireji. Kako to obično biva, ljude sa jednog mesta prebacila  bih na drugo, jer su u službi priče, a ne ispovedne proze. Stanari ovih romanesknih  šuma su najlepši ljudi koje sam srela na Zemlji. Prava istina je da su bili naseljeni nedaleko od Beograda, uz samu vodu i drumove – uz  ceste kojima se odlazi i vraća iz dalekog sveta, te sve to u očima deteta ima tajnovite,  gotovo, adrenalinske  dimenzije.

Šta sad?

Pored jedne knjige, odavno spremne za objavljivanje, postoji još jedna, kojom nisam zadovoljna. Ako se desi i treća, to će biti oscilacije u radu, jer bi treća knjiga bila skrojena od  nedovršenog romana koji je tako surovo arčen i koji je, iako izubijan, prelep.

Zašto je važno čitati od rođenja?

Zašto je važno znati svoj rodoslov?

Zašto je važno, imati bilo šta, bilo kakav trag predaka, pa makar i u jednom tako siromašnom kraju koji oduvek šifrovano zovem: crna metalurgija i vlaška magija.

Ispostavilo se da ona kost u grlu, nije kost. To je grana, zapravo.

Davno, davno... u vreme kada sam objavila prvu knjigu, znao se neki red. Za početak, morao si da budeš autor svoje knjige, pa makar ona bila  za potpalu ili đubre.

Danas niste u obavezi da knjigu na kojoj je vaše ime, napišete.

Tako da je to u redu - u redu je i da se pljunu baš svi kritičari koji su postojali u prošlosti.

 Sećam se tih ljudi.

Neki su se o meni izjašnjavali euforično, neki su bili odmereniji, neki su bili nedokučivi, no nikada nisu rekli, šta god da su zamerili, a znali su da zamere „izostanak mesa“, silnu ogoljenost i minimalizam, teško otvaranje priča, slab početak... nezrelost.

Niko nikada nije rekao da ne znam da „secnem“.

Rekli su da je to urođeno, mada oni ne vole ovaj način govora jer veruju u rad i silom pisce, čak ih i fabrikuju u njihovim kreativnim radionicama.

Kod mene su se složili da je reč o onome što ne možete da naučite, kupite, nadomestite marketingom, već morate da živite u skladu s tom kreativnom silom koja vas vitla kako ona hoće. Temperament i senzibilitet su urođeni. Tako kaže nauka.

Moj senzibilitet je okarakterisan kao najbitnija vrednost koju  imam i koja me čini autorom koji ne liči ni na koga.  Zanimljivo je da je to primetio i jedan fotograf, koji mi je u komentaru fotografije naglasio da je neverovatno u čemu sve vidim umetnost i iz čega sve mogu da je napravim. To i malo opširnije su rekli  i književni kritičari. Ne ide ta moja skokovita naracija, posle slike - to je savršeno opisana slika, ali ona nije karakter, no ipak jeste i odjednom – može! Sve može kad preživite početak i sve se na kraju uklopi, čak i taj govor, koji je čista energija. Sve se to na kraju složi u kockice i dobijete celinu, koja ume da bude neverovatno potresna. Svi su sumnjali u taj niz slika, verujući da će ishod biti somnabulan. Na samom kraju, kada su se  prizori složili, ostali su iskreno zatečeni. Nema rupa, nema nelogičnosti. To je takozvano klizeće pisanje. Na francuskom lepše zvuči. Ovo pisanje je Dirasovoj donelo svetsku slavu, a njena slikovnica, roman obima slikovnice, poput mog, učinio je prvom autorkom koja je zaradila milion dolara u to vreme. Meni je moja slikovnica inspirisana njenom slikovnicom Ljubavnik, donela hvalospeve, u početku, a potom kamenje i dvadeset godina proganjanja, u nekim slučajevima, uz duševno i fizičko urušavanje. Te napokon, taj senzibilitet je i dao odgovor na pitanje: zašto?

Ovog trenutka, verujem da ću objaviti tri knjige odjednom, jer me mišljenje ljudi ne zanima. Šta ima veze što mi  druga knjiga  nije nešto. Mogla je biti mnogo bolje napisana. No dobro, knjiga je moja, mislim, ja sam autor – to je već velika vest, tako da nije ni važno: da li je moglo bolje?

Problem je treća knjiga i grana u grlu.

Ta grana je odgovor na svako: zašto? Ili -  u čemu je smisao iscrpljujuće virtuelne decenije koja je izbrisala sve što sam smatrala vrednim pamćenja i koja je po unutrašnjem doživljaju patnje prevazišla, realne, teške, tragiče događaje u mom životu. Toliko nema logike ni smisla u svemu tome, da nema razumnog odgovora.  Ostala je samo  ravnodušnost i blago oslobađajući osećaj pri pomisli da će mnogobrojni sitni mučitelji  biti razjureni i rasterani, kako bih mogla da se ulogujem bez većih problema ili završim neki posao na internetu bez vrištanja i pene.

Čudu ne mogu da se načudim kada me pitaju o nekome ili nečemu o čemu sam do juče pisala ili govorila.

Ne sećam se ničega, a kada me previše pitaju o tome osetim fizičko gađenje.

Pisala sam o tome?

Svašta!

Ne, nisam to radila. Nemam detinjstvo, ni simpatije, ni uspomene iz mladosti. I ne vidim šta će mi taj teret uopšte. Ova ja se toga ne seća. I ne može taj krš  da dovede u vezu sa sobom, danas.

Bez trunke žaljenja, osećam potrebu da se zahvalim svima koji su mi naudili usled medijskih uticaja, poliranih biografija, laži, kleveta i odlično odrađenog marketinga, jer da to nisu učinili, šuma bi me progutala. O ovome ne mogu da pišem, jer su ljudi nenačitani. Prosto osetiš zamor od pomisli da bi nekome morao da objašnjavaš šta je poetska šuma i koliko je ona opasna. Neka njih, okićenih diplomama do koji su došli ko zna kako, da instiraju na poeziji koju pišu zaljubljeni. Nad ovim stavom, ako ga neki učeniji čovek isključivo i uporno zagovara, kamen oseća potrebu da se rasplače.

Nema nijedne umetničke discipline koja vredi bez poezije. Spomenik u kome nema poetskog trebalo bi vratiti u kamenolom. Film u kome nema poetskog, ma kako surov bio, nije vredan pamćenja. Mogla bih sad da nižem argumente do samozaborava.

Zato je važno naslediti nešto, makar saksiju s cvetom. Koliko god da je minijutarno moje nasleđe, u simboličkom smislu je veliko i  ko zna iz čega me je izbavilo. Samo oni, kojima se u jednom trenutku poetska šuma počela zatvarati  iznad glave, mogu u potpunosti razumeti o čemu sada pišem.

Moj otac nije imao ništa značajno da mi kaže, jer inače i nije govorio bez preke potrebe. Prema meni je imao odnos koji obično očevi u zrelijim godinama imaju prema najmlađem i nenadanom detetu. Ponašao se kao da sam mu unuka, što znači da me nije vaspitavao. Više je razmenjivao utiske o igračkama sa mnom. Pored automobila, autobusa, motora, čamaca i svega što se voziti može, najradije bi mi pokazivao njegov fotografski aparat. Svaki put kada ne želim da jedem ama baš ništa, dozvoljavao mi je da pogledam kroz objektiv njegovog fotografskog aparata. Tako mi se desilo da sam jednom, sedeći na kućnom pragu i posmatrajući dvorište, koje su me ostavili da čuvam, kao i kuću -  ovo je mnogo dobra fora kad ne znate kako da se otarasite deteta prilikom obavljanja važnih poslova – samo recite: sedi tu i čuvaj kuću – dakle, desilo mi se da  sam sedeći na pragu jasno osetila krugove oko očiju. Fotografski aparat  mi se urezao u kožu i ostavio neizbrisiv trag.

Kako se činilo da veći deo mog života niko ne vidi neki naročiti značaj u postojanju mog oca i uopšteno postojanju tog roditelja, koji je, istina, davao alimentaciju i povremeno donosio fenomenalnu garderobu iz Italije, i sama bih se, ponekad, zapitala: u čemu je tačno bila njegova uloga?

Fotografiju sam oduvek obožavala iz ugla posmatrača. Nikada mi ne bi palo na pamet da se bavim fotografijom ozbiljno. Ne pada mi na pamet ni sada. No, ipak sam se njome bavila sa smrtnom ozbiljnošću. Na smrt ozbiljna okretala sam i prevrtala te sličice u dečjim programima, gubeći dane, sate, godine. Sve je to mogao rešiti jedan ozbiljan kurs fografije, a tokom četiri godine, mogla sam postati, gotovo, profesionalac. Zašto nisam ni bolji amater, a kamoli, profesionalac?

Zato što nije bilo predviđeno da to budem.

Bilo je predviđeno da preživim, kroz to neurotično brljanje po jednim te istim sličicama. U detinjstvu sam zbog  očevog fotografskog aparata otvarala usta kako bih bila izbavljena od anemičnosti. Koliko je to moj otac predano radio, koliko je i s kakvom ozbiljnošću  taj čovek verovao da mi predaje nekakvo blago svaki put kada posmatram svet kroz fotografski objektiv, najbolje svedoći njegova trauma. Njegovo prvo dete, sin koga je obožavao, preminuo je od leukemije.  Jedanput mi je pokazao njegovu fotografiju, koju je uvek nosio sa sobom. I bio je u pravu. Taj mrtvi dečak i ja smo bili neverovatno slični, iako je tog dečaka rodila njegova prva supruga.

Moje fotografije iz detinjstva, uvek sa fotografskom futrolom oko vrata, osmislila je moja majka. On to nije radio. On nije vezivao vrpcu fotografske futrole oko moje guše, kao što je ona vezala pupčanu. Jedva su me raspetljali i odvojili od nje,  po rođenju, a kad bolje razmislim, nikada i nisam odmakla dalje od te rođenjem postavljene dijagnoze: dete koje se zbog pupčane vrpce oko vrata zamalo ugušilo.

Vrpce, trake, lastiši, čipke i jesu u opisu posla moje majke, tako da mi je  pozamanterija takođe trebala biti nasleđe. Kada su pobedile oči i trag fotografskog aparata oko očiju, prvi put sam iskreno poverovala da imam prava na još jednu majku - na Bogorodicu.

Kod Dirasove, u njenoj slavnoj slikovnici, ne volim preterano njenog  ljubavnika, već nju i njenu majku. Šta bi njoj značio taj ljubavnik da nije imala onako dramatičnu majku?

Kod te obrazovane, talentovane, slobodoumne, dekadentne gospođe, bilo je svega... Ona je imala sve što ja nisam, no Dirasova i ja se susrećemo u jednoj tački. Do smrti je ta žena pisala o svojoj majci, kao i ja.

Nadobudni idioti koji su analizirali moju objavljenu slikovnicu, napisanu na moj način, međutim,  kao odgovor na knjigu Dirasove, činili su to iz pogrešnog ugla.  Taj ugao je do te mere pogrešan, da se, između ostalog, zbog  zlonamernih i agresivnih tumačenja te knjige, koja su prešla u nedela, morala pokrenuti  policija -  dvadeset godina kasnije.

Toliko o načitanosti naših intelektualaca.

Dakle, samo ja, i opet, samo ja, mogu da seckam moj neobjavljeni i nedovršeni roman, tako, kako ću da ga secnem. Uludo su ga razvlačili po kuloarima, društvenim mrežama i portalima za kulturu sa dijagnostičarima s predumišljajem.  Secnuću taj rukopis slavno, jer je koštao krvavo. Prvi uslov je ispunjen.

Biće očeva šuma,  najslavnija šuma u istočnom rezervatu, u formi koju nisam mogla ni da zamislim.