EyeEm: Fotografija u službi poezije

 

 

 

Po predanju, ako se čovek dovoljno dugo trudi da nađe put ka nečemu sanjanom i nepoznatom, napokon će ga naći.

Već sam digla ruke od opštih istina pomirena s tim da je feleričnost mog karaktera neizlečiva i da ću umreti trudeći se uludo. Mogla sam da vidim sebe kako u sedamdesetoj preturam po amaterskom programu za obradu fotografija, dok smrt sedi na mom krevetu i čeka da me obori „cinema effect“.

Ne sećam se kako mi se desio sajt EyeEm.

Na ovom sajtu možete slobodno da postavljate fotografije. Većina tih fotografija zadovoljiće kriterijume i proći dalje — da jednom bude pregledana od strane administratora. Prava istina je da se administratori, posle prvog gledanja, neće vratiti — fotografije nisu dovoljno dobre da bi na njih postavili cenu. Ako su jako dobre, mogu ih poslati na renomirane sajtove sa kojima sarađuju.

Prvi šok sam doživela kada su jednu od mojih fotografija izdvojili i poslali sajtovima koji su mi nedostupni. Morate imati profesionalni fotoaparat da bi vas ti brendovi uzeli u razmatranje.

Zatim sam zanemela kada sam primetila da administratori ozbiljno proučavaju, svaku, ama baš svaku fotografiju. Shvatila sam da su strogi i odgovorni.

EyeEm je apsolutna pobeda poezije.

Nisam ni znala koji sam fotograf, osim da sam amater, što je jasno kao dan. Međutim, i amateri se dele u prihvatljive kategorije. Nigde nije bilo mesta za mene, dok nisam sama sebi našla kategoriju — tačnije, dok kategorija nije pronašla mene — da me samelje i ispljune posle šest godina mrljanja i pet mučnih sajtova na koje sam te moje mrlje uredno postavljala.

Ispostavilo se da sam poetski fotograf, a poezija je, kako sam davno napisala, najkrvavija umetnička disciplina.