Kako se danas pričaju priče

 

 

 

Baka koja ne zna da priča priče uz pomoć veštačke inteligencije uvek može da se pridruži unuku i da odgleda priču.

Danas priče ne čitamo, već, gledamo.

Koliko sam shvatila kanal je bio ideja mog šestogodišnjeg unuka, zainteresovanog za pirane i ostala rečna i morska čudesa, a onda je preko noći napustio vodu i prešao na zemlju. Na to je uticao veliki broj pregleda. Ne mogu da procenim ko se više igra: moj sin ili unuk? Ako moj unuk digne nekakvu revoluciju protiv medveda koji su se nadovezali na ajkule, orke, pirane… pridružiću mu se.

Istina je da se u kratkom vremenskom periodu, usputno, može dosta korisnog saznati i naučiti iz ovih zanimljivih priča što i objašnjava popularnost sadržaja oformljenih na ovakav način. Civilizacija kojoj pripadamo više nema vremena ni za šta, čak i kad ima vremena, pa mi, babe i dede, moramo svaki dan nešto novo da naučimo od robota da bi mogli da pratimo unučad u njihovoj radoznalosti i davanju odgovora na pitanja o svetu koji nas okružuje.

Dakle — brzina. I sindrom: hoću znanje odmah.

Sve dok se priče pričaju na plemenit način nije toliko čudno što je ljudski glas i duže pripovedanje smenio robot.

 

 

 https://www.youtube.com/@viktor-trajkovic/shorts