Malo je nedostajalo

 

 

 

 

Samo dva meseca i 20 dana su nedostajala da se mojoj majci ispuni želja da vidi najomiljenijeg unuka u odelu.

Povod joj se ne bi dopao.

Muziku je slušala isključivo u kafani, a u kući nije posedovala ni televizor ni radio. Sluh joj je stradao od buke tokom dugog, predugog radnog staža na mestu gde od zujanja ne čujete ni čoveka koji sedi pored vas.

Moj srednji sin je svašta nešto posle babine smrti… Statista, maneken, fizikalac, intelektualac. Materijalno preživljava, međutim, emotivno je sve složenije nego što se čini. Večeras mi je doneo privezak za ključeve, u nadi, da ću ga pažljivo oprati jer je taj medvedić poslednji poklon koji je od nje dobio.

Čudni su putevi Gospodnji. I palme su čudne… Palma koja godinama nije rasla, sada raste kao luda. Šetam je od prozora do prozora. Krećem se sa suncem i brdom njenih saksija, crnih stopala i ruku od zemlje i presađivanja. Nikad se cvećem bavila nisam, no, ko zna, možda je moje baštovanstvo digne iz groba.

Smrt majke jeste arhetipska rana kako rekoše u seriji “Afera” koju gleda moj bivši muž, useljen posle njene smrti da lupka po mašinici za duvan i diše odnekle da ne bih odlepila sama i da mi prenosi o čemu se radi u svim tim sezonama koje ne stižem da gledam.

Ustanovila sam da je moguće paralelno raditi i praviti krš. Što više radim, više posla imam.

Evo, jedva postavih ovaj post na blog, jer ako je život  samo “senka i san”, onda taj njen san o odelu, ma kako se neobično materijalizovao, zaslužuje da zatrpam fotografijama njenog unuka sve društvene mreže.